Džozef Linč je napisao knjigu, sintezu u kojoj daje pregled razvoja katoličke crkve u srednjem veku. Autor nam pruža pregled razvoja događaja, pre svih političkih događaja koji su uticali na crkvu, ali nam govori i o tome kako je crkva oblikovala politiku. Takođe, piše o ključnim crkvenim ličnostima, procesima koji su se odigravali unutar crkve, kao i formalnoj organizaciji crkve, najvažnijim reformama i glavnim tokovima religioznog života u srednjem veku.
Sve to je dobro imati na jednom mestu, ali se veći deo građe može pronaći u knjigama koje se bave istorijom tog perioda, plus još ponešto o samoj crkvi. Međutim, ova knjiga je pre svega dragocena jer nam na jednom mestu daje razvoj monaških redova unutar katoličke crkve.
Svi ti nazivi su mi bili poznati, ali nisam znao detalje, niti sam uspeo da pronađem sve objašnjeno na jednom mestu, a da je kritički obrađeno i svedeno na samu suštinu. Sasvim slučajno sam sve to pronašao tamo gde nisam ni očekivao da ću dobiti tako dobro složeno i objašnjeno, u knjizi Džozefa Linča „Istorija srednjovekovne crkve“ (Joseph H. Lynch – The Medieval Church: A Brief History, Longmans, 1992).
Linč je bio profesor istorije hrišćanstva na Državnom univerzitetu u Ohaju (The Ohio State University in Columbus Ohio), a knjiga koju vam preporučujemo njegovo je najznačajnije delo.
Dakle, katolički redovi.
Linč piše da se od samog početka u hrišćanstvu cenio dobrovoljni asketizam (post, seksualno uzdržavanje i izbegavanje svetovnih zabava). Taj trend počinje u 2. i 3. veku. Potom u naredna dva veka (4. i 5.) crkve jačaju i prema mišljenju vatrenih hrišćana postaju slabe i previše svetovne, zato oni odustaju od gradskog života i svakodnevnih poslova i odlaze na udaljena mesta gde mogu da žive u potpunom samoodricanju i molitvi. To su bili prvi monasi. Na istoku je taj pokret bio spontan i nesređen. Isposnici su se preselili u Egipat i Palestinu. Pustinja je bila idealno mesto za njih, tek tu su mogli da započnu pravu duhovnu borbu. Monasi su na istoku postali popularni. Crkvi se to nije dopalo, čak je došlo dotle da monaštvo raskine s crkvom, ali su episkopi uspeli da, bar donekle, nadgledaju monahe. Ipak, episkopi nikad nisu imali potpunu kontrolu nad monaštvom. Ta nezavisnost igrala je važnu ulogu u istoriji crkve jer je većina pokreta za reformu crkve upravo došla iz monaških redova.
Na zapad monaštvo dolazi vek kasnije u odnosu na istok, gde je i nastalo. Monaške zajednice vodio je opat, koga je nadgledao lokalni episkop.
Ključna ličnost zapadnog monaštva je Benedikt iz Nursije (prva polovina šestog veka). On je bio zgrožen nemoralnošću Rima pa se povukao u pećinu. Zagovarao je reforme, što je značilo da je bio u sukobu sa svima. Pobegao je na jugoistok, 150 kilometara od Rima, gde je osnovao novi manastir Monte Kasino. Benedikt je posebno važan za razvoj katoličkog monaštva i to kao autor dokumenta koji se naziva „Pravilo“ (Regula Sancti Benedicti). Ideja je bila da se napišu pravila za upravljanje životom u manastiru. Pravilo se brzo širilo. Zahvaljujući karolinškim kraljevima taj dokument potiskuje sva ostala i postaje norma zapadnog monaštva.
Benedikt nije planirao da monasi rade bilo šta od spoljnih ili društveno korisnih poslova. Jedini kontakt sa svetom bili su putnici. Benedikt je podsticao monahe da obezbede hranu i prenoćište putnicima, kao da primaju samog Hrista. Molitve i fizički rad bile su glavne aktivnosti monaha. „Pravilo“ ne odobrava lično zanesenjaštvo i spektakularna dela, što je bila raširena praksa na istoku.
Do 11. veka nije bilo novih redova pa su Karolinzi odlučili da svi monasi moraju da usvoje Benediktovo „Pravilo“. Irski opati se nisu slagali s tom odlukom, ali je Pravilo ipak bilo glavni dokument. Ipak, piše Linč, „…Pravilo je, sa dodacima i tumačenjima koji su ga približavali lokalnim tradicijama, potisnulo suparnička i postao norma monaškog života između 9. i 12. veka, u periodu koji je nazvan ’benediktinska stoleća’ zbog zapažene uloge manastira u verskom, kulturnom i ekonomskom životu“.
U 9. i 10 veku u Zapadnoj Franačkoj i Italiji crkva je doživela veliki pad pa su manastiri ostali jedina mesta za eventualni verski oporavak. Monaški reformatori pojavili su se nezavisno na nekoliko mesta. Najpoznatiji je bio monaški pokret u Kliniju, u Burgundiji. Ideja je bila da se u potpunosti poštuje Pravilo sv. Benedikta, ali je proširena tako što je naglašena monaška odanost liturgiji. Klini je dostigao najvišu tačku onoga što je nazvano liturgijski monasticizam.
Reforma se odnosila na nešto drugo, naime ideja je bila da se manastiri reše laika i njihovog mešanja. Konkretno, to je značilo da monasi sami biraju svog opata. Takođe su se borili protiv simonije i svešteničkog braka.
Klinijevski red proširio se svuda po zapadnoj Evropi. U jednom trenutku bilo je 1.000 klinijevskih manastira (sa ukupno 20.000 monaha) i stotine drugih na koje je Klini uticao. Klini je spontano stvorio prvi internacionalni verski red.
Tako je počela moralna obnova crkve. Reforma je bila uspešna jer su iza te ideje stali marljivi opati, veliko bogatstvo i veliki broj monaha.
Ipak, u 12. veku se javlja novi trend. Ideal apostolskog života stiče sve više sledbenika. Ideja je da se živi u siromaštvu i propoveda, sve po ugledu na Hristove učenike, apostole. Tako pojedinci napuštaju, delimično ili potpuno, Benediktovo „Pravilo“. Apostolski način života je počeo da pobeđuje, preovladavalo je mišljenje da je klinijevski model prevaziđen, iako će opstati do Francuske revolucije. Red je raspušten 1790. godine, klinijevski pokret je izgubio na značaju. Pad je počeo sredinom 12. veka.
Pad su iskoristili drugi manastiri koji su nudili svoje vizije monaštva. Prvi su bili cisterciti, reformisani benediktinci. Beli monasi, nosili su bele vunene odore, za razliku od crnih benediktinskih. Oni su zagovarali stroži način života od benediktinskog. Ključna razlika odnosila se na odvajanje više vremena za ličnu i versku predanost i meditaciju, što je bila glavna karakteristika duhovnosti 12. veka.
Beli monasi su se naseljavali na divljim mestima, bez sela i kmetova. Radili su teške fizičke poslove. Oni su bili bliži apostolskom životu od prethodnika. Gradili su crkve bez skulptura, vitraža, ukrasa i zvonika. Sve je moralo biti skromno. Nisu posedovali parohijske crkve, nisu davali svete tajne laicima, nisi primali decu i nisu prihvatali umiruće ljude.
U tom periodu bilo je još mnogo redova koji su pokušali da promene život u manastirima, ali je većina propala, neki su ostali mali pa su vremenom nestali, dok je tek nekoliko postiglo veliki uspeh. Pored cistercita među uspešne se ubrajaju i kartezijanci. Oni su ohrabrivali individualizam, usamljenost i strogi asketizam, sve što je Benedikt savetovao da se izbegava. Molitva u apsolutnoj tišini i skromnost bili su njihovi ideali. Na vrhuncu su imali oko 200 manastira.
To bi bila jedna linija monaštva. U 12. veku se javlja još oblika, moglo bi se reći čudnih oblika monaštva. Jedna su monasi-ratnici. Hrišćanski pacifizam negde se izgubio, i to je nekako objašnjeno – višim interesima. Vitezovi Hrama je prvi vojnički monaški red. Naravno, osnivanje ovih redova bilo je vezano za krstaške ratove.
Između 1100. i 1300. osnovano je dvanaest vojničkih redova. Najpoznatiji su templari i hospitalci (vitezovi Bolnice sv. Jovana).
Sveštenici koji nisu bili monasi, već su radili kao sveštenici u seoskim crkvama. Upravo su oni bili deo drugačije reforme. Naime, reformatori su smatrali da ti sveštenici treba da se pomonaše. Oni nisu trebali da žive surovim životom monaha, već su mogli da jedu mesu i da nose lanenu odeću. Na njih nije mogao da se odnosi pravilnik koji je vekovima važio, već su u 11. veku „otkrili“ Pravilo sv. Avgustina. Tako je nastao Avgustinski red ili red regularnih kanonika. Mirsko sveštenstvo je organizovano u zajednice, a najuspešnije su bile u južnoj Francuskoj i Italiji.
Linč kratko govori o još dva tipa redova. Prvi su bolnički redovi, a drugi su ženski redovi, koji se javljaju u 11. i 12. veku.
Ključnu promenu u katoličkim redovima započeli su pojedinci koji su hteli da žive apostolskim životom. Oni su okupljali sledbenike i lutali zemljom. E, sada, crkvi oni nisu smetali, to što propagiraju život u siromaštvu crkvi je išlo na ruku, ali nikako nije mogla da dozvoli da ti pojedinci propovedaju. To je bilo rezervisano samo za rukopoložene sveštenike – zvanične predstavnike crkve, ljude koji su učili kako se to radi i koji su poznavali zamršene religijske priče. Lutajući propovednici su bili laici pa su i njihove propovedi bile laičke, a ne zvanični stav crkve. To je bio problem. Zato su lutajući propovednici koji su okupljali veliki broj ljudi morali da budu isključeni iz crkve, čak i kada se njihova priča nije mnogo razlikovala od zvanične.
Crkva je pronašla rešenje u novom monaškom pokretu. Ovaj pokret nije bio vezan za manastire, već su njegovi predstavnici živeli među ljudima, a to je velika promena. Sve je počelo s Franjom Asiškim, laikom, sinom bogatog trgovca koji je bio obuzet idealom apostolskog života. Franja i njegova grupa sebe su zvali „malom braćom“ (fratres minores, otuda i reč „fratar“).
Franja i sledbenici su bili polupismeni laici, zanesenjaci odeveni u krpe. Međutim, Franja je bio odan zvaničnoj crkvi. Nije učio ništa što je u suprotnosti sa zvaničnom doktrinom, za razliku od mnogih drugih lutajućih monaha. Papa je u njemu video rešenje za sve veći broj lutalica propovednika. Papa Inokentije, inače vrlo obrazovan čovek aristokratskog porekla, dao je Franji usmenu dozvolu da propoveda, uz ograničenje da priča bude ograničena na moralne propovedi. O teološkim pitanjima i dalje mogu govoriti samo sveštenici. Franja je prihvatio te uslove. Tako je rođen novi red – franjevci.
Franja i njegovi pratioci bili su ekstremni. Zagovarali su pravo siromaštvo, bez ublažavanja. Svaki dan su molili za hranu, nisu brinuli za sutra i ništa nisu posedovali. Takođe, nisu imali stalno mesto stanovanja – nema zgrada, nema knjiga, nema rezervne odeće, nema zaliha novca. Nema ničega osim odrpane odeće sa komadom kanapa oko struka. Oni su bili spontani, radili su šta im se već nađe na putu. Tako je život fratara doneo nešto popuno novo u zapadnom hrišćanstvu. Živeli su bez plana, ali su bili odani Isusovoj humanosti.
To se nakon Franje promenilo. Preselili su se u zgrade, dobili su zvaničnike, ali su nastavili da čine dobro po svetu, kao i njihov osnivač Franjo. Za razliku od klasičnih monaha oni se nisu zatvarali u udaljene manastire, već su svoje fratrije dizali u gradovima Evrope, gde su aktivno služili laicima, naročito kao propovednici i ispovednici. Monasi su u toj formi tako ušli među ljude. Bila je to velika promena.
Tokom 13. veka osnovano je najmanje devet redova fratara prosjaka. Svi su pratili Franjin primer. Od novoosnovanih redova jedan je uspeo da se izdvoji. Osnovao ga je Dominik de Guzman, regularni kanonik iz Kastilje u Španiji. Za razliku od Franje, on je bio dobar organizator i planer. Njegovi dominikanci su morali dobro da poznaju teologiju, morali su da daju primer života u siromaštvu kako bi zadobili poverenje jeretika. Dominikancima je život u siromaštvu i prosjačenju bio sredstvo koje vodi ka cilju, a ne sam cilj, kao u franjevačkom slučaju.
Red je osnivao interne škole, a najbolje učenike je slao na univerzitete. Pod uticajem dominikanaca i franjevci menjaju pravac i postaju učeni red.
Fratri su vremenom dobili neku vrstu eksteritorijalnog statusa, nisu bili odgovorni lokalno episkopu, već su odgovarali samo sopstvenom redu i papi.
Ipak, sredinom 13. veka episkopi su zaključili da je previše prosjačkih redova pa je 1274. odlučeno da svi, sem franjevaca, dominikanaca, karmelita i avgustinaca, budu zabranjeni ili naterani da se odreknu prosjačenja.
Tako se završava priča o katoličkim redovima u srednjem veku, o dobu kada su reforme pokretali ljudi koji su do novog dolazili kroz odricanje i muku.
Renesansa će promeniti sve…
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.