…Rock’n’Roll, svojoj kući vratio?
Ovi Džibonijevi stihovi (doduše iz vremena Osmog putnika) su mi, više puta pali na pamet, dok sam ovog leta streemovao po servisu Spotify.
Odmah da rešimo ovo retoričko pitanje – ne, nije se vratio. A kako stvari stoje, ni neće. Ipak, nije to Lesi.
Nekako većina nas „starih“ i „ofucanih“ rokera, zanemaruje činjenicu da nam „glas slobode“ sredinom prošlog veka nije došao iz Rock and Roll-a, već, apsurdno, iz folk (country) i blues muzike. Elvis, Buddy Holly, Jerry Lee Lewis možda i jesu buntovnici „bez razloga“, ali „razlog“ onome što je Rock’n’Roll postao, dali su Dilan, Cash i ekipa. Jednovremeno sa Rock and Roll-om, ali potpuno izvan njega…
Tek posle smo ih prihvatili kao svoje, a danas se kunemo u njih.
No, da se vratim na Spotify i leto, kao i na neobavezne i vesele melodije o morskim ljubavima, plažama, žurkama i kako to već ide svako leto… Osim ovog leta!
Niotkuda, dva autora, a posebno dve pesme, „srušile su“ platforme strimovane muzike, čak i zvaničnu bilbordovu top listu!
Ne, nisu letnji hitovi, već potpuno „angažovane“ pesme, sa jasnim porukama, potpuno suprotnim od aktuelnog, „osvešćenog“ i „politički korektnog“ narativa!
Ceo američki politički establišment, a posebno liberalno orijentisani (moram dodati – najuticajniji) mediji, potpomognuti istaknutim aktivistima, osuli su drvlje i kamenje na Džejsona Oldina (Jason Aldean) i Olivera Entonija (Oliver Anthony).
Prvi je već etablirani kantri-rok izvođač (kantautor, gitarista i pevač) iz Džordžije, dok je drugi, Entoni, potpuni fenomen! Običan tridesetogodišnjak iz Farmville-a u Virdžiniji (ah taj jug), worker, invalid rada, čovek sa margine, koga život nikada nije „mazio“.
Prvo je Oldin izbacio mega hit „Try That in a Small Town” (Pokušaj to u malom mestu/gradu), verovatno ni sam ne sluteći kakvu će oluju izazvati ovi, naizgled, obični stihovi. Amerika, ona „obična” Amerika, van megapolisa i neonskih reklama, van korporacija, berzi i gendera, Amerika stvarnosti i realnosti, Amerika zajednice i zajedništva, se prepoznala… Oldin je jednog trenutka bio najskidaniji autor i na spotifaju i na i-tunesu… Javnost je expolodirala! Ali, potpuno suprotno svemu što je slušalac sam imao priliku da čuje u pesmi, Oldin je proglašen za rasistu, extremistu i promotera govora mržnje! Demokratska stranka je saopštila da pesma poziva na rasno nasilje, CNN je ocrnio i autora i pesmu, a aktivisti su čak išli dotle (Whoopi Goldberg) da je pesma usmerena protiv pokreta Black Lives Matter! U američkoj medijskoj javnosti, Oldin je postao persona non grata… Usudio se reći šta misli ili se usudio da misli drugačije od prihvaćenog, liberalnog (?) „narativa”? Pesma donosi niz slika američke svakodnevnice u megapolisima: oružana pljačka prodavnica pića, saobraćajka kroz crveno sa staricom na pešačkom, nasumično udaranje prolaznika na korzou, sa refrenom, pokušaj to u malom gradu… mi ovde brinemo o svojima…
Stvarno rasistički i netolerantno, nema šta…
Nedugo potom, novi, za mene još veći šok!
Ako je Oldin (republikanac po opredeljenju, Trampov drugar i ostvareni muzičar) i “iskoristio” medijsku hajku, možda (ne verujem, al’ ajde) čak i markentiški ciljao Small Town, jedan drugi lik, potpuni luzer, bez bilo kakvih leđa, potpuno luzerski, samo sa (opet luzerskim) mobilnim telefonom, jednim jedinim mikrofonom, jednom gitarom (ko je rekao Robert Johnson?), tri psa i svojim izuzetno emotivnim glasom, uspeo je da uzdrma sve „Bogataše severno od Ričmonda“ (Rich Men North Of Richmond). Potresni stihovi, u još potresnijoj izvedbi! Bez ikakve produkcije, postprodukcije, bez marketinga…
Okačio čo’ek (luzer?) sebe na YouTube i…
Prvi put u istoriji (ne samo novijoj što bi reko predsednik, nego od kad se vreme broji), na bilbordovoj top listi, broj 1 je bio izvođač, koji nikada ranije nije bio na njihovoj listi! Uopšte!
Za razliku od Oldina, koga je podržala srednja klasa, Entonija je prepoznala prvenstveno beznadna i siromašna Amerika. Obespravljena, ponižina, zaboravljena i potpuno skrajnuta Amerika. Vredna Amerika! Najmasovnija Amerika! Nadničari, pečalbari i radnici! Proletarijat! Našao se među svojima i progovorio je u njihovo ime… Sve šta mu (im) je na srcu… I boli ga, čuje se… Jauče… Jako… ali izgleda da nekog više boli to što se usudio da jaukne i da ga čuju!
Američka liberalna levica se svojski potrudila da satanizuje Entonija! Ako su na Oldina bacali drvlje i kamenje (ipak je Džejson pripadnik establišmenta, čovek sistema i neskriveni “Trampista”) za Entonija je bila namenjena teška artiljerija! Ili srp kroz grkljan i čekić u glavu? Ponovo rasizam, šovinizam (tako omiljene etikete liberala), netolerancija… Čak se i Hilari Klinton pozabavila Entonijem! Vašington post je za Entonija rekao da se radi o „ofanzivi ekstremne desnice na pop kulturu“, Nisu ga štedeli ni Republikanci, uz par (potpuno promašenih) pokušaja da se njegova osnovana kritika stanja u društvu iskoristi u borbi protiv liberalne levice, ipak je najupečatljiviji komentar bio „ako mu je zarada već toliko mala, zašto ne potraži bolji posao“…
Ceo Entonijev greh je što iskreno i potresno priča o ljudima (o sebi) koji ne žive američki san, već običan život! Ljudima koji rmbaju i jedva spajaju kraj sa krajem, ljudima koji se bore da prežive, kojima je teško i koji su zaboravljeni od sistema! Ljudima koji ne traže pomoć, čak ni pravdu, već pravo… koji neće socijalnu pomoć, već posao, koji za težak rad očekuju pristojnu naknadu!
Da stvar bude još lepša (gora?), netom kruži mit da je Entoniju ponuđen ugovor da izda album za etabliranu kuću (pa ipak je bilbordov No. 1), te da je ‘ladno odbio 8 milina dolara!
Napisao je pesmu “Ain’t Gotta Dollar” u kojoj nastavlja sa… “I don’t need a Dime”! (nemam dolar, ne treba mi cent)
Sad recite da nije iskren!
Moja kolumna za prvu nedelju posle pauze u stvari su sami stihovi pomenuta dva autora, a ne način na koji su pokušani da budu marginalizovani. Uvek su pokušavali da nas ućutkaju, to i nije neka vest…
Molim vas pročitajte stihove…
Ko želi neka ih i posluša, posebno Entonija! Neverovatna harizma riđokosog bradonje koji živi u kamp prikolici od 750 dolara! Možda naslutite da ima nešto slično oko svih nas… možda čak i same sebe… ko zna…
Da završim sa stihovima još jednog southern rock izvođača… Čini mi se da “Nothing’s really changed but it ain’t the same!”