Stiče se utisak, da se ne samo vladajuća politička opcija, već i opoziciona politička scena, u potpunosti odvojila od interesa svog biračkog tela. Ne samo da se na srpskoj političkoj sceni primećuje odsustvo životnih (svakodnevnih) problema građana Srbije, već je jasno uočljivo da velika većina (ili možda svi?) narodnih poslanika uopšte nema svest da su reprezenti birača, već slepo zastupaju (ukoliko se uopšte udostoje da zauzmu bilo kakav stav) stavove političke opcije kojoj pripadaju, po sistemu centralnog komiteta. Jako je retko da bilo ko od narodnih poslanika uopšte ima političku ideju, a potom i da zauzme stav koji bi je ovaplotio u parlamentu. Još je ređe (iskren da budem ne sećam se ni jednog primera, mada ne tvrdim da se nije desilo) da se i jedan narodni poslanik, postupajući kao narodni poslanik, pozvao na interese biračkog tela koje predstavlja. Faktički, desila nam se profesionalizacija parlamenta, gde poslanici nisu odgovorni biračima, već partiji kao poslodavcu, zbog koje se na kraju krajeva i nalaze u skupštini.
Većina građama (ako ne i svi mi) ni ne znaju (osim nekoliko javnih ličnosti) ko su kandidati koji se nalaze na listi za narodne poslanike bilo koje političke opcije, a posebno ne znamo (niti imamo bilo kakav uticaj na to) ko su kandidati iz gradova, opština, okruga u kojima mi, kao njihovi birači živimo. Većina građana (nas?) ne bi glasala bar za polovinu narodnih poslanika, čak ni onih koji pripadaju političkim opcijama koje sami „simpatišemo“. Bez obzira na izborni rezultat u okrugu, gradu, ili bilo kojoj relevantnoj teritorijalnoj jedinici, u parlament će, sa konkretne izborne liste, ući kandidati po redosledu sa te liste, bez obzira ko su i odakle su. Redosled kandidata za narodne poslanike određuje sama politička opcija koja ih kandiduje, a jedini korektiv je rodna pripadnost (odnos ženskih i muških kandidata na listi).
Ovakav (proporcionalni) izborni sistem (koji nesporno ima prednosti) nas je doveo do potpune beogradizacije parlamenta sa jedne strane i daleko pogubnije, do potpune neodgovornosti narodnih poslanika prema biračima, sa druge strane. Posledično, Država nam se gradi i razvija (?) od gore ka dole (od vrha vlasti ka građanima-despotija) umesto od izvora suvereniteta i demokratije (građana) ka vrhu vlasti (demokratija). Uočljiva je potpuna nezainteresovanost ministara, a posebno predsednika(ce) vlade i predsednika države, za mišljenja (o obavezujućim stavovima da i ne govorimo) parlamenta. Ni o jednom bitnom pitanju za Državu, parlament nije doneo nikakvu odluku, niti se čak diskutovalo o tome. Zakone čak ni prikriveno ne donosi narodna skupštine, nego nam predsednik Republike u Nedeljnicama kaže, izmenićemo taj zakon i kao dlanom o dlan, isti se i izmeni. Niko od narodnih poslanika koji su glasali za usvajanje tog zakona, ne zna ni zašto je donet u prvobitnoj redakciji, ni zašto se menja, ni šta su izmene, šta uopšte piše u Zakonu, a verovatno čak ni koju oblast reguliše… Naređeno je i oni su digli ruke. Ako ne dignu oni, ima ko hoće… Identično kao i sa radnim mestima u Srbiji… Ako ti nećeš, ima ko hoće… Ćuti dobro je, bar imaš posao! I to kakav – Narodni poslanik!
Kako se izboriti sa partokratijom?
U javnosti se ponovo spominje promena izbornog sistema, kao put ka demokratiji i posebno kao put ka departizaciji Države. Predlaže se povratak na većinski izborni sistem (samo na prvim izborima 1991. godine u Srbiji se glasalo po većinskom izbornom sistemu). Ovo bi značilo da umesto da cela Srbija bude jedna izborna jedinica (kako je danas) imamo onoliko izbornih jedinica koliko imamo narodnih poslanika (trenutno 250). Svaka politička opcija bi imala mogućnost da u svakoj izbornoj jedinici kandiduje po jednog kandidata za narodnog poslanika, a iz konkretne izborne jedinice u parlament bi ušao onaj kandidat koji baš u toj jedinici dobije najviše glasova (vrlo slično kao izbori za predsednika Republike, glasa se za ličnost, a ne za političku organizaciju).
Promena izbornog sistema sa proporcionalnog na većinski, obezbedila bi ravnomerniju zastupljenost svih krajeva (regiona?) u parlamentu (iz svake izborne jedinice ulazi po jedan narodni poslanik), veću nezavisnost narodnog poslanika (s obzirom da bi u parlamentu sedeo poslanik na osnovu ličnog, a ne samo partijskog, izbornog rezultata) i veću odgovornost narodnog poslanika prema građanima koje predstavlja (jer će u sledećem izbornom ciklusu da se ceni šta je uradio za građane/birače koji su mu dali poverenje). Pretpostavka je i da bi kvalitet narodnih poslanika bio mnogo izraženiji, s obzirom da bi svaka politička organizacija vodila računa koga će predložiti za kandidata, odnosno da li konkretan kandidat može da pobedi u svojoj izbornoj jedinici. Takođe, ma koliko neko bio lider bilo koje političke organizacije, da bi ušao u parlament, morao bi izaći na izbore i lično obezbediti podršku birača u svojoj izbornoj jedinici. Koliko današnjih lidera bi zadovoljilo ovaj osnovni uslov za bavljenje politikom u svojoj (ili bilo kojoj) izbornoj jedinici? Koliko njih bi zadržalo lidersku poziciju u svojoj stranci posle izbornog poraza? Koliko građana bi dalo poverenje kandidatu koji nije (bar poreklom) iz njihove izborne jedinice? Koliko poslušnika i poltrona (ma odakle da su) bi odnelo pobedu u svojoj izbornoj jedinici?
Ma koliko ugledan, obrazovan i uspešan kandidat bio, morao bi održavati kontakte sa svim biračima u svojoj izbornoj jedinici, a ne samo sa partijskim drugovima. Morao bi da bude zainteresovan za konkretne probleme, konkretne izborne jedinice, pa čak i da ih javno iznese, možda i glasa suprotno partijskim naredbama (što se dešava u demokratski razvijenim društvima) zarad interesa svoje izborne jedinice.
Pitanje odgovornosti Vlade (i uopšte izvršne vlasti) prema parlamentu, dolazi do izražaja, tek kada je narodni poslanik samostalan i svestan svoje društvenopolitičke uloge. Tek takav poslanik, može da iskoristi institut poslaničkih pitanja, glasanja za nepoverenje Vladi ili pojedinačnom ministru.
Većinski izborni sistem otvara veliku mogućnost i nestranačkim, nezavisnim kandidatima, da u svojim izbornim jedinicama ostvare rezultat i obezbede ulazak u parlament.
Iako sa nesumnjivim nedostacima, većinski izborni sistem nam zaista obezbeđuje veću odgovornost narodnog poslanika, a posledično i departizaciju same države.
Jedan od najčešće pominjanih nedostataka većinskog sistema je, da (teorijski) konkretna politička partija u zbiru (sve izborne jedinice zajedno) može da ima najviše glasova birača (čak i apsolutnu većinu), a da nema većinu u parlamentu. Ili pak da većinski sistem pogoduje nacionalnim političkim partijama. Tako, recimo, pripadnici nacionalne manjine, koji su uglavnom koncentrisani u par izbornih jedinica, osvajanjem određenog broja glasova ulaze u parlament (kao i bilo ko drugi). Sa druge strane, sa istim brojem glasova u ukupnom zbiru, pristalice zelene agende (koja nije i ne može biti koncentrisana u istoj izbornoj jedinici) ne bi imale ni jednog predstavnika u narodnoj skupštini.
Kao nedostatak se navodi i ukrupnjavanje političke scene, odnosno, da većinski izborni sistem vodi ka dvopartijskom političkom sistemu i populizmu, s obzirom da male stranke nikada neće biti u prilici da osvoje dovoljan broj mandata kako bi adekvatno predstavile svoju političku ideju. Ovo je načelno tačno, ali sa druge strane isključuje i ucenjivački potencijal malih stranaka, dok ne ograničava ni predizborne niti postizborne koalicije, pa čak ni unutarstranačke frakcije, koje bi dovele do identičnog cilja. Naprosto, ukoliko ste kvalitetan kandidat, velika verovatnoća je da ćete biti u prilici da svoje ideje predstavite za skupštinskom govornicom, bilo samostalno, bilo uz podršku veće političke organizacije (primeri su politički sistemi SAD i UK).
Još jedan od čestih prigovora većinskom izbornom sistemu u Srbiji je i da je Borislav Pekić, izgubio izbore 1991. (ako se ne varam izborna jedinica Rakovica) od Vojislava Šešelja. Ovaj prigovor ne stoji najmanje iz dva razloga.
Prvi je, da je Pekić (kao akademik i najveći srpski pisac tog trenutka, a možda i svih vremena) zaista izgubio od Šešelja, odnosno da nije pokraden, te da ni sam Pekić, a ni Demokratska stranka (kojoj Pekić tada pripada) nisu imali primedbu na izborni rezultat, pa čak ni na izborne uslove u odnosu na samog Šešelja (primedbe su bile usmerene na uslove uopšte koji su besomučno favorizovali SPS i njihovog kandidata).
Drugi razlog je, da je Pekića pobedio onaj Šešelj iz 1991. godine, a ne ovaj danas. Šešelj koji je tih godina (posle izlaska iz zatvora i dolaska u BG) posećivao i provodio vreme sa Kaporom, Crnčevićem, Branom Miloševićem, Dobricom Ćosićem, tadašnjim Draškovićem, čak je poznavao i samog Pekića. Nikada (iako sam nacionalno opredeljen i konzervativnih stavova) se nisam slagao sa Šešeljevim idejama, ali ne smemo zaboraviti da se u tom trenutku radi o Šešelju disidentu, izrazito opoziciono i antikomunistički nastrojenom, najmlađem doktoru nauka u SFRJ i relativno novoj ličnosti na političkoj sceni, te da se radi o PRVIM višestranačkim izborima koji se odvijaju u ratnom okruženju, a u susedsvu listom pobeđuju nacionalisti isti ili čak gori od Šešelja. Istine radi, Šešelj i nije pobedio Pekića, već izvesnog Karaklajića (člana SPS-a, Pekić je bio treći), dok je sam Pekić (identično kao i DS čiji je član i osnivač bio) bio svestan da bi izborna pobeda u Rakovici bila ravna čudu.
Posle izbora iz 1991. godine u Republici Srbiji su svi naredni parlamentarni izbori održani po proporcionalnom sistemu.
Možda je za nas, u ovom trenutku, najprihvatljivije rešenje kombinovani, odnosno mešoviti izborni sistem. Deo narodnih poslanika bi se birao proporcionalno, a deo poslanika po većinskom sistemu. Ovakav izborni sistem je do nedavno funkcionisao prilikom izbora za poslanike za skupštinu AP Vojvodine, ali je na insistiranje LSV-a i ovde promenjen, pa se od 2014. godina glasa po proporcionalnom izbornom sistemu, identično kao i za Narodnu skupštinu. Iskustvo u Vojvodini je pokazalo, ne samo nezavisniju ulogu poslanika izabranih po većinskom sistemu (upravo ovaj deo pokrajinskih poslanika je smenio predsednika pokrajinskog odbora tada vladajućeg DS-a), nego i njihov nesporan uticaj na kreiranje opšte politike političkih opcija kojima su pripadali.
Verovatno je celishodno, da se ovakav (najjednostavniji) mešoviti sistem dopuni i većim brojem izbornih jedinica u okviru proporcionalnih izbora (gde bi, umesto jedne izborne jedinice, bilo više izbornih jedinica čak i za proporcionalno glasanje), čime bi se dodatno obezbedila ravnomernija zastupljenost narodnih poslanika iz svih krajeva Srbije, ali se političke organizacije ne bi lišile „zbirnih glasova“ za listu. Na ovaj način bi se iskoristile prednosti oba izborna sistema, a minimalizovali bi se nedostaci svakog izbornog sistema. No, kao i u svemu, sva razmišljanja kod nas su ili crna ili bela, pa tako i na ovu temu.
Činjenica je da je izborni sistem kod nas nefunkcionalan i da je relikt miloševićevske politike. Jasno je i da ne zadovoljava zahteve građana u 21. veku, niti oslikava Srbiju onakvom kakva je ona zaista. Dok su izborni sistemi za lokalne izbore menjani u više navrata, pa čak i sistem za izbor predsednika Republike (ukinuta je apsolutna većina), osim kozmetičkih promena (spuštanje cenzusa sa pet na tri posto) izborni sistem za narodne poslanike je ostao nepromenjen.
Zanimljivo je da ni jedna relevantna institucija (FPN, Pravni fakulteti, razni Instituti koji se bave ovom tematikom, ni jedna politička organizacija, niti nevladina organizacija) nije izašla, čak ni sa analizom izbornog sistema u Republici Srbiji, a kamoli sa jasnim predlogom izmena koji bi zadovoljio potrebe srpskog društva. Nisam pristalica prepisivanja, niti smatram da nešto što funkcioniše u jednom društvu, mora da funkcioniše i kod nas, ali iskreno verujem da iskustva razvijenih demokratskih društava mogu da pokažu put koji će nas izvesti prvenstveno iz parlamentarne, a potom i iz političke krize, u kojoj se vrtimo decenijama.