Skroz mi glupo što ovo pišem, posebno u trenutku kada prosvetni radnici pokušavaju da ostvare minimum svojih prava (ajde dobro, zahtevi jesu preko minimuma, ali jedino tako se može do minimuma). No, iako je prošlo gotovo tri nedelje, nikako da se otmem utisku da je sve bilo pogrešno.
Jedno dete mi je već gimnazijalac (4. razred), a drugo je sada krenulo u prvi…
Gimanzija je gimnazija, bilo koja i bilo gde… Verujem da se, manje-više zna kakva deca je upisuju.
Uglavnom, školska godina je počela i došlo je vreme i za prvi roditeljski sastanak. Igrom sudbine, meni je zapalo da odem (uglavnom to radi supruga). OK, takva tura, šta da se radi – idem!
Računam, upoznaćemo se sa školom, direktorom, sa razrednim starešinom, planom rada, očekivanjima nastavnika, očekivanjima roditelja, nadanjima dece… Sve, kao, mislim, krenuli u školu budući intelektualci, na nama (roditeljima i nastavnicima) je da ih podržimo da uspeju na tom putu.
I eto, neki već četvrtak, 19:30, pada kišica, ali nije hladno. Roditelji se sakupljaju ispred škole, mnogo nas je. Vidno je pozitivno raspoloženje, možda bi uzbuđenje bilo prejaka reč, ali primetno je da nešto lepo trepti kroz kišnu noć… Ulazimo u svečanu salu, dva odeljenja (roditelja) zajedno. Kažu nam, prvi deo roditeljskog je zajednički, posle toga sa razrednim svako ide u „svoju“ učionicu. Za centralnim stolom (da ne kažem katedrom) sede razredne starešine, predstavljaju se i mole za malo strpljenja, čekamo školskog pedagoga… Vrlo brzo, čak se ne bih usudio da kažem da je uopšte kasnila, dolazi i školski pedagog. Predstavlja se, objašnjava da će ona održati taj prvi deo roditeljskog. I počinje… Kao ministarstvo je donelo novi pravilnik i sad ako ga naša deca ne budu poštovala biće posledica… ?!?!?… Ako dete dođe u školu obučeno van pravila – ukor, ako koristi mobilni – ukor, ako piše po zidu/klupi/stolici, ili ošteti (na bilo koji način) inventar – ukor; i naknada štete, ako remeti čas – ukor, ako fotografiše u školi – ukor; i poseban postupak, ako bude nasilja u školi – ukor; i poseban postupak… Ako bude nasilja van škole, iako su učesnici deca iz te škole, njih to ne zanima! ?!?!?…
Posle toga, kazneno-popravnog dela, prešli smo na finansijski. Donacija školi… Nije obavezna, ali očekuje se da svaki roditelj donira predloženi iznos… i za kraj ono čuveno, ima li pitanja?
Potpuno sam zbunjen i šokiran! Ćutim… ne znam šta da mislim… Svi ćute, gledam roditelje po sali, malo ko i gleda u pedagoga, uglavnom gledamo tupo u zid, ili u pod… kao da smo svi već krivi za nešto… Ima li pitanja? Naravno da nema! Šta da te pitam? Gde stoji električna stolica?
Pomislih, da nisam poslao dete u zatvor, a ne u školu.
Ni jedna jedina reč o obrazovanju, ni jedna reč o zajedničkom radu, ličnom razvoju, bilo kakvoj podršci, sekcijama, dopunskoj nastavi, eventualnoj razmeni učenika sa nekom inostranom školom, takmičenjima, školskom horu… Ni reči šta ćemo ako dete bude u nekakvom problemu, kome da se obrati (pedagogu?), kako da prebrodi (sigurne) krize tinejdžerskog uzrasta… Ništa…
Ako si mlad i još uvek nezreo čovek, prepun poludelih hormona i pokušaš da se iskažeš na način koji se ne uklapa u očekivana pravila odraslih (nadasve dosadnih) birokrata, kaznićemo te!
Sjajno mesto da se provedu najlepše godine mladosti!
Sjajno mesto za prve ljubavi, zar ne?
Već vidim ukor i Ani i Milovanu zbog ozvaničenja njihove nevine ljubavi, plavom hemijskom na zadnjoj klupi kabineta hemije! I poziv roditeljima da plate pranje i čišćenje… ili se kupuje nova klupa?
Vidiš to sam mogao da pitam…