Odbrojavanje – U2

Večna borba za najbolji album

Ovog meseca odbrojavamo sve albume irskog benda „U2“. Pobunjenici iz Irske su snimali albume koji su govorili o dramama koje su proživljavali na ostrvu, ali se ispostavilo da te poruke svi mi, pa čak i kontinentalci, razumemo, da su univerzalne. Bend brzo postaje globalni fenomen koji govori o lokalnom.

Sva ona osećanja koja imamo u sebi, strah, osećaj nedostatka slobode, nedostatak izbora… o svemu tome U2 govore prvo kroz iskustvo života u Irskoj, a potom i iskustva celog sveta.

Dakle, skupljali su inspiraciju na ulicama Dablina, a potom su to isto radili širom sveta, od istoka pa do zapada i uklapali u ono što im najviše prija. Kada posmatrate U2 dok pričaju, videćete mirnoću i skromnost. Možda sve ovo tamo negde u pozadini i nije tačno, ali vama kao gledaocu to prija. Osećate se lepo, a ne kao da ispred vas na malom ekranu sedi neki bahati lik sa milionima na računu.

Takođe, bend je maestralan uživo, jedan od najboljih koji i danas svira. Nastupi su im u isto vreme profesionalni, ali i intimni, spontani. Posebno su upečatljivi kada ne sviraju na stadionima, što često čine.

U2 u katalogu imaju 15 zvaničnih izdanja. Počinjemo s odbrojavanjem…

15. Zooropa (1993.)

Od pojavljivanja na sceni i probijanja na svetsku pozornicu, U2 niti staje sa koncertima niti sa snimanjem i prodajom ploča. I dalje su njihovi albumi jedni od najprodavanijih na svetu, karte za koncert se prodaju, možda i prebrzo… U2 je izgleda ušao u neku stvaralačku fazu u kojoj eksperimentiše i to im dobro ide. Iako nazvan alternativnom muzikom i iako je dobio dobre kritike, „Zooropa“ deluje kao da U2 više ne zna kuda da ide. Mada muzika ima smisla u skladu sa porukom albuma. A to je skretanje pažnje. Deluje da im ipak bolje idu političke i društvene poruke.

Album poslušajte ovde.

14. Pop (1997.)

Nakon „Zooropa“ nastavljaju u pravcu elektronske muzike sa sve većom upotrebom sintisajzera. Izgleda ili da se U2 dobro zabavlja ili pokušava da pronađe inspiraciju u svim tim prethodnim pesmama i postojećoj muzici sa repertoara koji se nudi. A u suštini, možda kao sa „Rattle and Hum“, treba da otputuju na drugi kontinent i inkorporiraju tuđu muziku u svoj identitet. I nakon izlaska ovog albuma, oni se odlučuju da održe koncert u Sarajevu. Bend pokazuje da ne odustaje od svoje ideologije, a to podrazumeva i kritiku. Kao bend koji je zaista popularan i topao, verujem da su baš oni prijali našim dobrim komšijama sa odličnim humorom, Sarajlijama.

Album poslušajte ovde.

13. Songs of Innocence (2014.)

Album napisan intimno za njih. U karijeri koja (u tom trenutku) traje preko 30 godina vidimo da je U2 u bazi rokenrol bend, ali i bend koji voli da eksperimentiše, kao i grupa koja voli da menja vodu u kojoj pliva. Oni uvek igraju igricu u onome u čemu se nađu. Ako su okruženi tehno muzikom, oni će pokušati to da uklope, ako su okruženi digitalnom muzikom oni će i to napraviti. Album počinje pesmom „The Miracle“, to je svojevrsna posveta Bonovoj pevačkoj inspiraciji.

Album poslušajte ovde.

12. How to Dismantle an Atomic Bomb (2004.)

U2 se vraća počecima, vraća se roku. Ako je na prethodnom albumu „All that You Can’t Leave Behind“ bilo tragova neke druge muzike, ovde je to nestalo. Slušamo samo gitaru koja stalno stvara buku, bubnjeve i bas, naravno povrh svega je Bonov moćni glas.

Za ljubitelje roka, ovaj album je sigurno jedan od slušanijih na njihovim listama. Međutim, ako se udubite u pesme i stihove, videćete da oni odišu zaista raznim emocijama. Ushićenost, tuga, potraga za ljubavi, dušom, bogom…

Album poslušajte ovde.

11. No line on Horizon (2009.)

Još jedan rokerski album. Bend se zaista trudi da svaki novi album ima malo drugačiji zvuk i bude malo eksperimentalniji. Album „No line on Horizon“ sa pesmama posvećenim različitim događajima i inspirisan drugačijom muzikom, pruža ipak malo drugačiji osećaj nego kada slušate „How to dismantle atomic bomb“. A da bi napravili ovaj album imalo drugačijim, izmestili su se na drugu lokaciju. U2 ne odustaje od koncepta da svaki novi album bude uspešniji i prodavaniji od prethodnog.

Ovde su, čini se podbacili. Ovaj album nije uspešan, publika je nezadovoljna, čak je i sam bend nezadovoljan, producenti su nezadovoljni. Na albumu se mogu pronaći pesme koje zaista izvlače emociju i koje su empatične. Oni pevaju o drugima, tuđoj nesreći i pokušavaju da razumeju druge. Ako ne po zvuku, ovaj album je makar donekle uspeo to da postigne u samom sadržaju pesme. Vrhunac albuma su eksperimenti „Being Born“ i „Cedars of Lebanon“. Dok su im pesme poput „Unknown Caller“ i „Moment of Surrender“ najempatičnije.

Album poslušajte ovde.

10. Songs of Experience (2017.)

Na ovom albumu pesme zvuče baš poput savremene moderne muzike. Zvuk je prilagođen slušaocu koji je rođen uporedo sa digitalnom muzikom. Od analognog je slabo šta ostalo. Autotune i vesela muzika su okosnice ovog albuma. Bono je pisao pesme ponesen tadašnjim događajima na planeti, ali i bitnim događajima iz privatnog života.

9. Songs of Surrender (2023.)

Ovaj album obuhvata pesme iz već postojeće kolekcije U2. Na njemu su se našle pesme sa različitih albuma. Razlika je u tome što su ove pesme snimljene kao neki intimni koncert sa minimalno instrumenata. Tačnije, tu su samo Bonov glas i Edgeova gitara. Što je samo po sebi dovoljno da naprave nešto izuzetno. Bonov glas je ovde drugačiji. Sve je rađeno u uslovima korone, dok su bili zatvoreni. A sam album je izašao baš kada je počeo rat u Ukrajini.

Album poslušajte ovde.

8. All That You Can’t Leave Behind (2000.)

Nakon plivanja kroz žanrove u 90-im, izgleda da se U2 vraća izvorima. Mada vrlo smireno, polako i sa tekstovima kojima opisuju sebe, svoju istoriju. Ovaj album je više posveta samom bendu nego nekoj globalnoj ideji. Mada sama muzika i tekst i dalje govore o svim onim opštim osećanjima u svima nama. Takođe, na ovom albumu je znatno prisutniji Bonov glas, a u pozadini se čuju bubnjevi i gitara koja ide polako i melanholično. Na ovom albumu, izgleda kao da svi prate Bona.

Album poslušajte ovde.

7. The Unforgettable Fire (1984.)

U2 koji kao da su se rodili da bi pravili pesme protiv rata, odnosno antiratne ili pesme o posledicama rata. Bilo kakvih ratova, samo da je neka nepravda u svetu i oni su tu da napišu stihove i muziku. Ovog puta pronalaze inspiraciju u nepravdama širom sveta. U zapisima Martina Lutera, potom kod Malkolma X, borca za ljudska prava, pa sve do samog istoka i Hirošime. Plus, uvek imaju dobre muzičare koji će im pomoći oko zvuka. I tako su na ovom albumu unajmili još dvojicu muzičara. I to kakvih. U pomoć su im došli Brian Eno i Daniel Lanois. Želeli su nešto drugo, nešto više, jer su pre toga napravili veliki uspeh sa albumom „War“. Našli su se pred pitanjem – gde sada. I tako se sele u dvorac gde nastaje „The Unforgettable Fire“.

Album poslušajte ovde.

6. October (1981.)

Bend nastavlja da se buni protiv tradicionalnog engleskog snobizma i mainstreama. Sve ih nervira, i religija i politika, a uz sve to su i mladi. A kada tome dodate faktor Irske, koja se uvek nekako trudila da se pobuni i kada treba i kada ne treba, nekako je normalno da ćete dobiti takvu kombinaciju.

Album poslušajte ovde.

5. Rattle and Hum (1988.)

Iako nezadovoljni američkom društvenom hipokrizijom, U2 ipak ostaju u Americi kako bi istraživali, pre svega američku muziku. Bluz, folk, gospel… sve to možemo čuti na albumu „Rattle and Hum“. Tako je belci, koji su za američku crnu muziku saznali od belaca, tačnije od suseda Engleza, sada otkrivaju u originalu.

Ovaj album snimljen je uživo, s gospel horom. Ova muzika nikada ne bi nastala da bend nije krenuo na put, ne samo fizički, već i duhovno. Rezultat je izvanredan.

Album poslušajte ovde.

4. Boy (1980.)

Album Boy je priča o mladosti, adolescenciji, odrastanju. Momenat u kome nastaje U2 u Irskoj je zaista bitan za razumevanje grupe, kao i društveno-političke situacije s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka. Irci su u stalnom sukobu s Englezima, a i sami Irci su sa sobom u sukobu. Sa svojom verskom dihtomijom, kao i svojim patrijarhatom i konzervativizmom. Kao odgovor na to nastaje album „Boy“ koji se buni protiv svega tradicionalnog. Možete čuti klasični rok, ali opet ne sve vreme. Ima tu i ambijentalne muzike. U pojedinim momentima Edge vas vraća u mladost. Zatim, ponovo dobijate jednu novu dimenziju, a to je neka punk varijanta. Kao da je U2 hteo, odmah na početku svoje karijere, da sprži sve što je tradicionalno. Za to vam treba hrabrost, posebno u Irskoj.

3. War (1983.)

Sada već zreli muzičari sa iskustvom nastupa, kao i pisanja tekstova o različitim temama dolaze do toga da napišu album o ratu, koji se tako i zove – „War“. I na ovom albumu su zaista svi briljirali. Bono ume da podigne glas do neverovatnih visina, a da istovremeno zvuči pankerski. Ritam sekcija koja vas ne pušta da se smirite i i Edge koji kao da se rodio sa gitarom.

Kao deo manjine, grupa je dobro razumela o čemu treba da piše, o temama koje muče Irsku, inspirisane događajima u Irskoj. Na kraju su zadobile širu političku podršku. I sa glasom Bona, a neverovatnom i zadivljujućom posvećenošću Edga na gitari, dobili ste jedan opčinjujući album koji možete iznova i iznova preslušavati.

Album poslušajte ovde.

2. Achtung Baby (1991.)

I onda dolazi Nemačka. Već na početku svoje karijere, U2 je uzimao pojedine segmente od različitih muzičara i pravaca, pa je tako i na jednom od svojih početnih albuma bio inspirisan i Kraftwerkom. I onda se desilo ujedinjenje dve Nemačke. Irci su ubrzo došli na mesto događaja.

Muzika je opet nastajala tamo gde je vrilo. Oni su nešto poput ratnih novinara BBC-ija. Gde gori, gde padaju bombem tu su U2. Njih je ipak inspirisalo nešto drugo, a ne ono očigledno, sam zid. Njih je inspirisao notorni kolodvor Zoo (Zoo Station). Stanica o kojoj su ispisane knjige, snimljeni filmovi, pesme. Iz nekog razloga fenomen. Na tom mestu možete videti najrazličitije vrste narkomana. Od onih koji leže i ne znate da li dišu, do onih koji samo sede i piju, pa do onih koji se nisu kupali mesecima. To je bio centar Zapadnog Berlina za narkomane. Do danas je ta stanica preživela. I upravu su po njoj U2 dali naziv albumu i potom turneji – „Zooropa“.

Možda i ne stvaraju neku novu muziku, možda album nije toliko inovativan, ali oni su tamo. Nekada mi se čini da im je to bitnije od muzike. Kao i svaki dobar profesionalac u svom poslu moraš biti samokritičan. U2 su uvek gajili neku dozu nezadovoljnosti prema svakom prethodnom albumu i zatim bili u potrazi za nečim novim. Tako su na „Rattle Hum“ isprobavali američku muziku. Dok su na „Achtung Baby“ eksperimentisali sa elektronskom muzikom i bili nekako zatvoreniji i mračniji.

Album poslušajte ovde.

1. The Joshua Tree (1987.)

Sublimacija svega što su U2 videli, čuli, pročitali, doživeli. I sada objedinjeno sve na jednom albumu. Od ulica bez imena do građanskog rata.

„The Joshua Tree“ govori o Americi, zapravo o fascinaciji članova benda Amerikom. U2 kroz muziku istražuje temelje na kojima stoji velika zemlja.

To se vidi u svakom segmentu albuma, a posebno u žanrovima koje bend provlači kroz svih 11 pesama. Od roka i kantrija do bluza i gospela.

Za razliku od prethodnih albuma, Bono ovde peva polako i bez žurbe kao da recituje neke stihove iz Biblije dok u pozadini čujete moćnu ritam sekciju i gitaru koja se ponavlja i ponavlja i ponavlja…

Album poslušajte ovde.