Foto: Luke Abby, preuzeto sa sajta bendikgiske.no
Jedan čovek, jedan saksofon i jedan ton. Tako zvuči sam početak albuma „Surrender“ (uvodna pesma nosi naziv „Ass Drone“). A onda kao da tu ima još neki instrument, kao da je nešto snimljeno pa se sada pušta. Taj instrument najviše liči na neke, recimo, udaraljke. Nešto što daje ritam. Ali ne. To Bendik Giske prstima udara po zatvaračima, tako sam instrument dobija još jednu funkciju.
Mi smo kao slušaoci vrlo blizu, kako samoj muzici, tako i izvođaču, osobi koja svira tu muziku. Sve je tu negde blizu nas, diše nam za vratom, lupka ritam prstima kao neki slušalac koji pomno prati svirku.
Ceo album je snimljen iz prve, nije bilo dodavanja i ispravljanja. Svaka pesma je, dakle, snimljena iz jednog pokušaja. Samo saksofon i telo. To je bitno jer svaka pesma predstavlja celinu koja nije dodatno šminkana i ulepšavana. To je delo koje je praktično stvarano u trenutku. To delo priča, poručuje, komunicira, ono je iz jednog komada. Tako ga i treba slušati i možda tu muziku ne treba ni analizirati. Ako uspete da se poistovetite onda ste slušalac, ako se ne pronađete ne vredi sve rastakati na sastavne komponente. To je muzika koja je nastala iz jednog instrumenta, jednog tela, jednog tona i jednog pokušaja. Zato je i svako novo slušanje zapravo prvo i jedino. To je muzika kojoj se ili predate ili vas nervira.
Giske je napravio album za kasne noćne sate i za duboko razmišljanje. Ako se prepustite odlutaćete u neobičan svet zanimljivog Norvežanina.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.