U zakonu se otpad definiše kao proizvod koji vlasnik odbacuje, namerava da nešto odbaci ili je neophodno da odbaci neki predmet. A to me asocira na Srbiju. Simbolički, otpad bi mogao da prikaže stanje uma u kome se trenutno nalazimo. Jer smo izgleda rešili da odbacimo razumevanje za ukućane, saosećanje sa ugroženima u Srbiji, a i šire. Naprosto smo odbacili deo vrednosti kao neki OTPAD. To nam ne treba, lepo nam je i bez toga. Ne moramo da mislimo, ne moramo da se trudimo, drugi to rade umesto nas. Ako nam se ne sviđa šta neko priča ili kako deluje mi ga odbacimo. A onda, na kraju, nam se otpad obije o glavu.

Otpad i divlje deponije, jedan od najvećih problema u Srbiji

To što nemamo empatiju, ne trudimo se, razlog su, između ostalog, što smo došli na ivicu ekološke katastrofe. Jasno vam je da pričam o jednom od najvećih problema u državi, a to je otpad. Divlje deponije pored autoputa, zagađene reke, uništeno zemljište su za nas, nažalost, postale normalne slike koje gledamo svaki dan.

Ali to je daleko od normalnog. Nije normalno da reka, koja je bila čista i providna, postane mesto za odlaganje onoga što nam više ne treba. Da obradivo zemljište gori zbog otpada koji se na njemu nalazi. Sve ovo nas ne udaljava od Evropske unije, ovo nas udaljava od civilizacije. Kada nam nešto ne treba samo ga stavljamo na jednu gomilu negde pored puta.

Srbija kao Cloaca Maxima ili „najveća kanalizacija“

Mogla bih uporediti Srbiju sa Cloaca Maxima (u prevodu „najveća kanalizacija“). Cloaca Maxima je nastala u Rimu. Rimljani su kanalizaciju uveli širom Evrope i tako doprineli da se smanji broj obolelih od zaraznih bolesti. Međutim, i ona je imala svoje mane. U tu kanalizaciju su se slivale sve vode, otpadne, sa okolnih brda, iz kuća. Drugim rečima, Rimljani su u tu kanalizaciju gurali sve čega su se hteli rešiti, a bez vođenja računa o higijeni i ekologiji. Da li se Srbija nalazi u periodu pre nove ere?

Zašto ja da se trudim, kada druge nije briga?

Večna borba kod nas. Zašto bih ja, kada ni komšija nije pospremio svoje đubre.

Sve počinje od pojedinca, od svesti građana. Ali mi toga i dalje nismo svesni. Treba da jednom zauvek i po pitanju otpada i po pitanju društva prestanemo da se bavimo drugima, i počnemo da se bavimo sobom.

Razvrstavajte otpad u svojoj kući, prestanite da se bavite kako će taj otpad završiti na gomili. Vi ste uradili prvi deo, a da li je neko posle sve to strpao na jednu gomilu vi se time ne bavite.

Ne tražite izgovor da ne budete odgovorni. To tako ne funkcioniše, život tako ne funkcioniše. Razgovaram sa ljudima, kako iz te struke, tako i sa građanima, i često čujem sledeće: „Zašto bih razvrstavao kada na kraju sve to završi na jednom smetlištu?“.

Da, tačno je da smeće na kraju završava na jednoj gomili. Ali to nije zbog nedostatka inicijative komunalnih preduzeća nego usled nedostatka ekonomskih sredstava. Obećavaju nam gradske deponije, ali do sada nijedna nije nikla. Problem nije čak ni nedostatak stručnog kadra i znanja. Ukoliko ne znamo to da radimo sami, ima stručnjaka koji bi nam rado pomogli a neki već uveliko pomažu.

Beč za primer – razvrstavanje otpada

Da se isplati razvrstavati otpad u kući, daju nam primer evropski gradovi gde je normalno da napolju stoje kontejneri za različite vrste otpada, a onda u okviru jedne podele imate još nekoliko podela. I građani naravno učestvuju u tome. Znači sve kreće od pojedinca.

Ilustracija za razvrstavanje otpada na šest grupa: elektronika, plastika, metal, staklo, papir i organski otpad.

Povećanje cena komunalnih usluga

Da li to na budžetskom nivou građane košta više? Da, oni plaćaju skuplje komunalne službe nego mi. U nekim državama Evropske unije taj iznos ide i do 50 eura. U nekima je on jeftiniji.

Ali cena nije razlog zašto se u Srbiji otpad ne bi razvrstavao već u kuhinji. Jer, kada bi se uradile studije videli bi koliko su posledice po državu i njen budžet veće kada mi plaćamo usluge komunalcima svega petsto dinara. Za zagađen vazduh su te procene već urađene.

Povećanje cena komunalnih usluga bi verovatno opteretilo platežnu moć građana. Ali da li je na kraju isplativije rasteretiti pojedinca u odnosu na troškove države? Rekla bih ne. Izlasci vatrogasnih službi na teren da gase deponiju, izlazak inspektora na teren kada se nešto izlije u reku je skuplje od npr. 20-30 eura koliko bi nas koštalo da postupamo kao na primer Beč. Da bi dostigli kriterijume koji su postavljeni u EU, svi treba nečeg da se odreknemo.

Spaljivanje otpada u centru Beča i uvođenje depozitnog sistema za ambalažu

Da spaljivanje otpada ne mora da bude štetno možemo videti u prilogu Jovana Memedovića koji obilazi spalionicu u centru Beča, koja izgleda kao umetnička zgrada. Jedan od predloga koji mi deluje daleko od Srbije je uvođenje depozitnog sistema za ambalažu koji bi rešio problem PET boca, staklenih boca, limenki i tetra pak pakovanja, a koji bi omogućavao 90 odsto recikliranosti. Ovaj sistem podrazumeva da vi platite za ambalažu, a onda vam se taj novac vraća kad ambalažu vratite u prodavnicu.

Na primer, u Čileu su rešili problem plastike u restoranima tako što su uveli obavezu da materijali od kojih se prave posude za jednokratnu upotrebu, za hranu koja se konzumira u objektu ili van njega, moraju biti napravljeni od materijala koji nije plastika. Mogu koristiti specijalnu plastiku, koja je sertifikovana i koja se u potpunosti ili delimično sastoji od materijala napravljenih od obnovljivih izvora.

Vazduh – loto za osetljive grupe

Ovo su samo neki od problema sa kojima se suočavamo. Situacija o stanju vazduha je daleko ozbiljnija. Koliko god da su pokušavali da sakriju razlog zašto udišemo najprljaviji vazduh u svetu, nije im uspelo. Prestigli smo Indiju i Pakistan. Svima je u svetu jasno da ložimo blato.

Šta to znači za nas? To znači da se nalazimo na dnu lestvice brige o građanima, njihovom zdravlju i, svakako, životnoj sredini. I tako dok se mnogi šepure kako imamo opremu za odsumporavanje u termoelektrani Kostolac, emisije SO2 su i dalje i po 12 puta veće od dozvoljenih.

Stručnjaci su nam objasnili da je to zbog toga što nekvalitetni ugalj posipamo mazutom da bi goreo i dobijamo ne samo prekoračene vrednosti, nego ulazimo u opasno crvene zone. Pa je tako zbog emisije praškastih materija veličine 10 PM (per mikrometar) u 2020. godini bilo 4.000 slučajeva bronhitisa kod dece, a troškovi lečenja se mere u stotinama hiljada evra (malo preciznije: državu je to koštalo oko 1,4 miliona evra). Dok trošak zbog izgubljenih radnih dana (zbog 2,5 PM čestica) iznosi skoro 60 miliona evra.

„Ljubav prema prirodi“

U Srbiji svi volimo da se hvalimo kako volimo zdrav život, kako ćemo se preseliti da živimo na planini, kupujemo domaće proizvode… Ali u realnosti tu ljubav prema prirodi ne pokazujemo. Da nas priroda i njeno očuvanje uopšte ne interesuje navešću kao primer Kostariku.

Kostarika, ekoturizam i pošumljavanje

Kostarika je manja po površini od Srbije i najmanja zemlja u Srednjoj Americi, a prima više turista godišnje od susedne Nikaragve. A razlog zašto imaju više turista je priroda i zelenilo. To se zove ekoturizam. Pioniri su u pošumljavanju pustog zemljišta. Četvrtina države je pokrivena šumom. Vratili su više od 50 odsto zemljišta koje je nekada bilo pusto.

Sve to su uradili državljani Kostarike, zato što im je stalo do prirode. Oni to zovu Pura vida. I naravno, država im je ne samo pomogla, nego ih motivisala, plaćaju im godišnje po hektaru šume. A u sred te džungle možete naći obradivu površinu. Trebalo im je trideset godina da povećaju zelenu površinu.

Kada bi sada počeli da radimo na pošumljavanju obezbedili bi čist vazduh za sledeće generacije i time možda postali pioniri na Balkanu u pošumljavanju.

Šampioni u uništavanju

Naprotiv, mi smo šampioni u uništavanju. Ne uništavaju nama šume i zagađuju reke samo strane fabrike. Mi to sami radimo tako što krčimo planine, zagađujemo reke i poljoprivredno zemljište. Ostajemo bez svih prirodnih resursa. Za to smo mi lično krivi.

Država je samo shvatila da nas ne interesuje priroda i njeno očuvanje, i to iskoristila. Nije nama kriv niko drugi osim nas samih. Mi smo krivi što ne pokazujemo nikakvo poštovanje prema prirodi. Ljubav prema prirodi ne znači tražiti bioenergiju po planinama ili grliti drveće. Ljubav prema prirodi, kao i svaka ljubav, zahteva neko žrtvovanje. To znači da se moramo svi nečega odreći da bi prešli na više nivoe.

Naša potreba da budemo jadni i ugroženi

Iz svega ovog bih zaključila da je nama najmanje stalo do prirode, zdravog života, vazduha i kvalitetne vode, a mnogo više do toga da budemo jadni i ugroženi. Nekako to najviše volimo već vekovima unazad. Mi smo žrtve kapitalizma i zapadnih država. Jer lakše je kriviti druge, nego  sesti i razmisliti gde smo pogrešili i kako da ispravimo greške. Za početak možemo konsultovati stručnjake.

Kaznene odredbe

Da su problem između ostalog i finansije, slažem se, ali zagađivači u Srbiji plaćaju svoje obaveze prema zakonu. A za one koji ne plaćaju, rešenje je u kaznenim odredbama u zakonu.

Nekada moraju i više puta da plate naknadu za istu stvar i na kraju opet dođemo do pretrpanog skladišta. U Srbiji ima dosta firmi koje su otvorile svoje ćerke firme kod nas, a sedište im je u EU, pa one uopšte ne dovode u pitanje da postupaju u skladu sa zakonom. Dakle, imamo preduzeća koja ispunjavaju svoje obaveze.

Ali problem je što na kraju država ništa ne uradi da te pare budu iskorišćene kako treba.

Da li je tačno da nemamo dovoljno finansijskih sredstava da rešimo problem otpada?

Slažem se da je upravljanje otpadom u Srbiji odraz i platežne moći. Međutim nije toliko ni tačno da nema sredstava da se reši problem otpada. Postoje mnogobrojni projekti sa novim idejama za rešavanje problema otpada. Imamo naše stručnjake koji sarađuju sa Nemcima, Švajcarcima, Dancima a i oni sami nam daju povremeno pare kroz neke fondove. Možda te pare nisu dovoljne da se izgradi deponija ili da se uloži nekoliko desetina miliona evra u sanaciju zemljišta od preostalih industrijskih postrojenja, ali od negde se mora početi. Takođe, imamo i organizacije civilnog društva koje žele da učestvuju u rešavanju ovog problema i neke već rade na edukaciji građana.

Činjenice – stanje na terenu

Postavljam pitanje: Zar je bolje biti SRBIN, nego deo civilizacije, nečeg većeg od bilo koje nacije na svetu?

Evo nekoliko činjenica koje nam ne idu u prilog: u Srbiji se reciklira svega četiri odsto otpada. Vazduh u Beogradu je često najzagađeniji u svetu. Instalirajte aplikaciju „xEco vazduh“ i pratite stanje vazduha u vašem gradu. Između ostalog, naše termoelektrane su najveći zagađivači u Evropi. Jedna termoelektrana u Srbiji emituje zagađenje koliko 250 TE u Evropi.

I tako dok se mi ponosimo Beogradom na vodi, pravimo Novi Sad na vodi, sečemo gradske šume, Evropa pravi zelene gradove. I ne samo da povećavaju zelene površine, već im je zajedničko i to što koriste obnovljive energije. Tako bi SPENS mogao da koristi energiju Sunca, kada bi ga obložili solarnim panelima i na taj način bi smanjili zagađenje.

Zaključak

Nijedan od gore pomenutih problema nije od juče. Tu su već decenijama. Odrekli smo se civilizacije zarad nacionalnosti, zarad potrebe za ugroženosti. Mogu se postaviti mnogo pitanja, kako filozofska, tako i praktična.

Kada smo odlučili da pare više vrede od ljudskih života i koju smo cifru odredili? Kada će se državi upaliti crveno svetlo da bi nekog zatvorili ili promenili nešto? Da li jedan radnik mora da završi na hitnoj da bi se dozvali pameti, ili da građani malog grada ne mogu da dišu od pretrpanog skladišta?

Od negde se mora početi, a jedna od mojih ideja je da se krene od pojedinca.

Ponosimo se kada je Novi Sad prestonica kulture ili prestonica mladih, kada ga nazivaju bike friendly gradom. Nekada ga porede i sa Amsterdamom. I umesto da težimo ka tim epitetima, mi na kraju ipak zažmurimo na sve probleme i poverujemo da se ne može ništa uraditi.

Verujemo da treba da se oslobodimo stranih fabrika u Srbiji, trenutne vlasti, ali možda da bi se svega toga oslobodili moramo da naučimo da je sloboda i odgovornost. Mi smo se  u poslednjih 30 godina bar dva puta susreli sa sistemom u kojem su slobode samo delimične ili prividne. A kada smo konačno dobili slobodu i izborili se i za prava drugačijih, opet smo to odbacili.

Lepše nam je da imamo vrhovnog vođu čija pravila sledimo pa bila ona i loša za nas. S vremena na vreme tražimo izgovore i smišljamo sebi neprijatelje. Bežimo od odgovornosti. A čim nam je bolje, mi sebi kopamo novu jamu. To nam se za poslednjih 50 godina desilo bar dva puta.

U Srbiji većina kao da ne želi da reši probleme otpada, zagađenog vazduha i uništenog zemljišta. Za to se bore pojedinci, ali izgleda da kao društvo još nismo prelomili u glavi da i mi želimo bolje i lepše za sebe i druge i da ćemo ih podržati bez obzira na sve.

Kada će ljudi u Srbiji početi da veruju stručnjacima i da rade onako kako ih oni savetuju?

Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.

Leposava Rašković, M.Chem. – Master of Chemistry

TEMA: Ekologija