Ruski reditelj Aleksej Balabanov (Aleksey Balabanov) bio je vrlo popularan u Rusiji i Srbiji, u ostalim državama ne toliko među gledaocima, koliko su ga uvažavali kritičari. Ljubav prema tom reditelju nije iskazivana u Rusiji i Srbiji zbog umetničkih i društvenih dometa njegovih filmova, već iz potpuno drugih razloga, tačnije jednog jedinog razloga. Naime, ruski i srpski gledaoci jednostavno obožavaju kriminalce, pa samim tim i filmove koji ih prikazuju, čak i kad ih ne glorifikuju, publika dve bratske države po oružju to vidi kao pohvalu kriminalcima. Ta ljubav prema nasilnim momcima vidi se svuda: od novinskih tekstova i razgovora, kafanskih svakako, pa sve do filmova svih vrsta. Publika, naša i ruska, ne propušta filmove o Eskobaru, ne može joj promaći novi podvig nekog domaćeg krimosa, svejedno je da li je uhapšen negde u svetu ili je nekog ubio. Vesti o njima uvek su udarne, a divljenje je beskrajno.
Glorifikacija kriminalaca sigurno je doprinela da društvo postane nasilno pa se postavlja pitanje da li neko umetničko delo treba slaviti ako negativno utiče na društvo. To je možda tema za neku studiju. Uglavnom, ta dilema me vodila u razmišljanjima o filmovima Alekseja Balabanova, ovde je posebno voljen „Brat“, kao i nastavak tog filma „Brat 2“. Ima on još nekoliko filmova o kriminalcima, ali ih neću, jasno je zašto, preporučivati.
Međutim, preporučujem njegov film „Kargo 200“ (Груз 200). Tu nasilja ne nedostaje, ali nema kriminalaca, bar ne u formi koju ruski i srpski gledaoci obožavaju. Ovo je film koji se teško gleda. Možda je jedan od najmučnijih filmova koje sam gledao.
Kontekst je sledeći. Godina je 1984. Rusi su u Avganistanu, momci se vraćaju samo u sanducima. Pošto je to tabu, za mrtve povratnike koristi se šifra: „Stiže nam teret 200“, otud i naziv filma. Dok mrtvi stižu avionima, oni koji žive u prividnom miru raspadaju se isto kao i mladići u limenim kovčezima. Utisak je da rata i ne bi bilo da situacija nije tako užasna u samoj zemlji.
Svaki detalj je odvratan, od likova do događaja. Tu su ljudi bez empatije, a među njima vladaju sociopate, koji su istovremeno na vlasti i u podzemlju, deo su sistema, a potpuno su van sistema. Kao da se ono što je spolja i to što je unutra toliko pomešalo da se ne može napraviti razlika između dobra i zla. Kad vam se učini da je nešto dobro, ispostaviće se da je zapravo reč o zlu, a kada vam prikaže zlo, ubrzo ćete shvatiti da se radi o nečemu toliko odvratnom da ga ta reč ne opisuje toliko dobro.
Neki kritičari kažu da je to film o sporom propadanju Sovjetskog saveza, ali je Balabanov možda prikazao propast ljudskosti na tom prostoru. Kada država propadne, izvesno je da će se roditi nova, ili nekoliko novih država, propast ljudskosti ne rađa ništa novo, niti dobro.
Kažu da su neki glumci odbili da glume u filmu pošto su pročitali scenario. Razumem ih. Sam autor je rekao da film nema nikakvu poruku, već da su tu samo njegova sećanja na tu godinu. Takođe je rekao da je sve što je prikazano istina, kao i da njemu nije užasno. Ipak, veliki festivali su odbili da prikažu film.
U filmu i nema toliko eksplicitno strašnih scena, ima i gorih filmova u tom smislu, ali cela atmosfera, odsustvo nade i odsustvo empatije čine film tako užasnim. Istovremeno to je duboko iskren film, dok je autor vrlo hrabar, a s njim i svi koji su pristali da učestvuju u njegovom snimanju.
Kritika države i društva je totalna. Najviše podseća na naš crni talas iz šezdesetih ili na još uvek živi rumunski novi talas. Mučno za gledanje, ali korisno za oporavak društva. U ruskom slučaju, doduše, ovaj eksperiment nije uspeo.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.