Dragoljub Petrović (64), čovek je koji voli duge ture. Biciklističke. Ono što ga čini jedinstvenim rekreativcem u Novom Sadu, ali i šire, jeste da obično vozi noću!
Prema „freebiking“ filozofiji istina se uvek nalazi negde iza horizonta, dosegne se retko, ali ti trenuci ostaju večno pospremljeni u ljudskoj memoriji. Kako je voziti kada se horizonti ne vide? Da li se noću stiže do pedalirajuće istine? Treba probati pa reći, ali ako se i ne stigne do neke spoznaje, na pamet mi pada zora, to je ipak najlepši deo dana koji ima samo jedan problem u poređenju sa recimo pomračenjem Sunca, dešava se iznova i sigurno svaki put, pa nije zanimljiva. Zato je mnogi redovno propuštaju, neki i za ceo svoj vek. Ali ne i Petrović, video ju je već stotinu puta.
– Baš večeras planiram da idem. Prvo do Kovačice, pa Srpski Itebej i preko Zrenjanina nazad za Novi Sad. Uhvatim neki svoj tempo 22, 23 kilometra na sat, na svakih 20 minuta stanem, odmorim i, lagano. Obično odvozam oko 250 kilometara. Radim sada do 23 časa, odem kući, večeram i u ponoć krećem da vozim. Noću nema saobraćaja, dobro sam osvetljen, dok oko četiri sata svakako počinje da sviće. Do pola pet se vratim, istuširam i opet u prvu smenu na posao. Preko dana se, naravno, dobro naspavam. Nemam nekih posebnih caka ili strategija, gledam da idem prema vetru, a u povratku, kada sam već umoran, da mi vetar udara u leđa – kaže Petrović koji radi u Elektrotehničkoj školi u Novom Sadu.
Tako, dok ostali svet obavlja poslednje pripreme pred počinak, a neki već uveliko i spavaju, Dragoljub se oko ponoći sprema za još jednu biciklističku avanturu. Na pitanje da li mu je možda nekada pomalo jezivo voziti noću kroz nepregledna polja šuštećih vojvođanskih kukuruza, (odličan uvod za SF filmove i susrete druge vrste) odgovara staloženo kako „nije plašljiv“.
Ako možda kolege rekreativci imaju pitanje na koji način izdržava nemoguće fizičke napore, još u tim godinama, te koja pomoćna sredstva od magnezijuma ili energetskih koktela svih vrsta koristi, dobiće skroman odgovor. Jedino što unosi u organizam tokom dugih i iscrpljujućih vožnji je voda i pita koju mu spremi majka. A koliko je to dobra kombinacija govori podatak da je minule godine kao šezdesetrogodišnjak oborio svoj lični rekord – u jednom danu odvozao je 303 kilometra!
Neverovatno, ali sve je počelo sa pecanjem. Dragoljub posle košarkaške trenerske karijere i rekreativnog trčanja polumaratona, nalazi svoj novi hobi pored vode. Međutim, pecaroška baza bila mu je Bački Petrovac, 25 kilometara udaljen od grada, razdaljina koju je krenuo da prelazi biciklom. I kao Mark Tven koji je skoro u svojim pedesetim naučio voziti bicikl i u reklami 1884. godine poručio: „Nabavite bicikl, nećete zažaliti, ako živite“, Petrović je našao novu ljubav.
– Bilo mi je naporno u početku, ali ipak video sam da to mogu. Vodio sam te 2001. godine u Budisavi i Šajkašu još košarkaške treninge i naravno do njih išao biciklom. Imao sam neki stari bicikl i sećam se kada sam probao prvi put da se popnem na Venac, pet puta sam stajao i gurao, noge nisu izdržale. Kolege su mi rekle da to nije bicikl za takve vožnje i kupim novi MTB 2006. godine, nakon čega krećem u ozbiljnije ture, a za dve godine pazarim i svoju prvu specijalku. Te godine imao sam i vatreno krštenje, kolega lupi da odemo do Zlatibora, prespavamo i vratimo se nazad, više od 500 kilometara u dva dana – nastavlja Petrović.
U to vreme vozio je maksimum 120 kilometara po danu, međutim, uspeo se nagovoriti. Do Zlatibora je bilo sve u redu, ali u povratku, kod Šapca, noge su počele da se grče. Ipak, stigao je kući sa prvim sumrakom. Tako je krenulo. Sledeća tura bila Tara, a posle redom. Magle Kupresa. Mnogo, mnogo Bosne, ali i Hrvatske, Crne Gore i Rumunije. Od 2010. godine redovno ide na duge letnje ture, počeo je sa pet, a pretprošle godine dogurao do rekordnih 20 dana. Letnju turu do mora odvoza obično danju. U Srbiji mu je kaže ostalo da obiđe još par gradova, Pirot i Leskovac. U Vojvodini ga je sramota pitati da li zna svaki put, kada poznaje i svaku rupu na njemu. Uopšte, sve drumove odavde do Dalmacije i Crne Gore zna napamet.
– U Bihaću me čeka redovno ekipa svako leto, znaju da ću da naiđem na putu do mora. U Rumuniji sam upoznao bicikliste koji igraju fudbal i dogovorio sam čak gostovanje novosadskih biciklista. Odemo tamo, igramo fudbal i dovozamo se nazad, ali korona je sve poremetila. Sad da lupiš neki grad odavde do Dalmacije, retko u kojem da nisam bio. Možda su u Hrvatskoj malo bolji putevi, ali sve ostalo što se tiče saobraćaja je isto. Ne volim da idem u brda biciklom, ali volim da gledam gradove sa visine. Zato po lepoti izdvajam Mostar, Sarajevo i Trebinje. Što se prirode tiče, preporučujem svakom da obiđe Višegrad, Goražde i Foču, ima baš divnih predela – rekao je Petrović.
Sledeće godine ako ga zdravlje bude služilo, ali i ostatak svetske populacije, planira svoje veliko internacionalno putovanje, preko Francuske do Španije. Biće u penziji i to valja dobro iskoristiti. Nekada pedali i u grupi, sa drugarima sa kojima leti obično obilazi vojvođanske reke i jezera u potrazi za dobrim kupalištima.
Auto, kaže, nikada nije vozio. Zbog prevelike koncentracije koju iziskuje brzina saobraćaja, automobil guta predele i to mu Petrović ne može oprostiti, jer voli sve da vidi. Opet na biciklu čovek ima i viška vremena. Svašta mu se mota po glavi.
– Vozim tako kanjonom Morače i setim se da sam nekada, dok sam radio u Podgorici, često tuda išao vozom. Da mi je neko rekao tada da ću kao šezdesetogodišnjak tu prolaziti biciklom, rekao bi mu da je lud. Kao da je bio drugi život – zaključio je Petrović.
Bicikl je sigurno jedan od lakših puteva za „novim“ ili „drugim“ životom, treba samo pratiti kadencu i kako je rekao Eddy Merckx, beskompromisni, legendarni biciklista sa nadimkom „kanibal“: „Pedali puno ili malo, dugo ili kratko. Ali pedali.“
Aleksandar Latas
Foto: Dragutin Savić
Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.