Pesnik, sloboda i izdaja

Pesnici su izopštenici, usamljenici, osobe koje je teško razumeti. Ponekad ni sami sebe ne razumeju, što je, čini se, zdrava osnova za dobru poeziju. Logično sledi da mogu biti i subverzivni, da mogu biti pobunjenici. Pesnici stoje sami naspram valova koji ih zapljuskuju. Sve to ih izdvaja iz mase, oni su svet za sebe, moglo bi se reći. Možda je ovo romantičarska predstava pesnika, ali se čini da je i prilično precizna. Smrću poslednjeg pesnika koji se uklapa u ovaj opis umrla je poezija. Pesnik koji se ne uklapa u ovaj opis zapravo i nije neko ko snagom individualnosti, stajanja naspram sveta, može nešto promeniti.

Šta ako upravo takav pesnik ne uspe da izdrži pritisak usamljenosti, ako ne izdrži da sam i tuberkulozan (bez tuberkuloza nema ni poezije) drži muku sveta na nejakim leđima. Kako posmatrati i ocenjivati pesnika koga je pregazilo autoritativno društvo? Šta ćemo s pesnikom koji je izdao sopstveni lirizam?

To su, čini se, pitanja koja postavlja Milan Kundera u romanu „Život je negde drugde“. Kundera prati život pesnika Jaromila od začeća do smrti od tuberkuloze (a kako će drugačije umreti pesnik).

Drugo pitanje je takođe blisko pesničkoj izmučenoj duši – pitanje slobode. Pitanje koje je Jaromil pogrešno shvatio. Iako stalno hvali slobodu on je, izgleda, ne razume.

Treća teza kaže da lirski pesnici uglavnom dolaze iz kuća koje vode žene. Bez majke koja dečaku puni glavom o njegovoj veličini, koja ga ubeđuje da je njegova mašta bezgranična, da je upravo on izabran, nema ni pesnika. To očevi ne rade, najverovatnije jer ih nije briga.

Na te tri teze, postavke, pretpostavke Kundera gradi roman.

Jaromila je zapravo majka ubedila da je pesnik, a ta „titula“ podrazumeva i određene karakterne osobine, ali ih on nema. On je sve suprotno od onoga za šta se izdaje. Jaromil je zaljubljen u sopstvene vrline, što mu daje lažnu sliku bezgrešnosti, ali u totalitarnim sistemima svi su na neprestanim iskušenjima. Ta ubitačna kombinacija – samozaljubljenost i pritisak sistema – odvlači Jaromila na mračnu stranu. On izdaje brata svoje devojke. Brat hoće da pobegne iz zemlje, ali ga pesnik prijavljuje, jer veruje da tako radi nešto uzvišeno. Ideal slobode, na kome je toliko insistirao, nestao je u jednom momentu, srušen je, sve je srušeno. Ali pesnik to ne može da shvati.

Može li Jaroslav i posle izdaje biti pesnik? Sme li se zvati pesnikom? Ili su život i poezija toliko povezani da pesnik više ništa ne sme da napiše. Može li pevati o slobodi onaj ko je svojim činjenjem uništava?

Moguće da je poezija umrla baš kada ljudima više nije bilo bitno da li oni koji pevaju o slobodi razumeju o čemu se tu zapravo radi…