Članovi benda „Radiohead“ dali su sebi zadatak (ili su to uradili intuitivno) da prave pesme koje publika može da sluša bez mnogo muke, a koje su van svih pravila popularne muzike. Sjajan primer na kome se sve to vrlo dobro vidi i čuje je pesma „Pyramid song“. Publika je sluša i uživa u njoj, ali ako probate da je analizirate, u muzičkom smislu, suočićete se s mnogo problema.
Pesma je napisana u najkorišćenijem taktu popularne muzike – četvoro četvrtinskom. To je ono: 1, 2, 3, 4. Lako. Iako je napisana u tom ključu, nije baš da se i čuje taj takt, nešto se tu čudno dešava. Nešto su ga zakomplikovali. Prvo su poremetili pravilni otkucaj unutar takta (sinkope), a potom su odlučili da ne menjaju akorde na 1, na početku takta, već ih menjaju „kad im se prohte“ i stalno menjaju mesto u taktu gde će doći novi akord.
Dve odluke benda da nešto dobro poznato malo zavrte i prevrnu napravile su pravi haos. Mislim da možete pronaći stotine analiza u kojima se objašnjava ili pokušava da se objasni šta se zapravo tu dešava. Pesma zbunjuje i tera da je tumačite, da je otkrivate i da je čitate u novom ključu.
Tom Jork (Thom Yorke), pevač i još štošta u bendu, napisao je „Pyramid song“ u Kornvolu (Cornwall). Tamo je kupio kuću pa je istraživao okolinu, penjao se po liticama, crtao i svirao klavir. Sve to ga je inspirisalo da razmišlja o novoj pesmi. A onda se setio velike džez kompozicije Čarlsa Mingasa (Charles Mingus) „Freedom“. Tako je rođena harmonija. Za tekst je inspiraciju pronašao u starom Egiptu. Bend je snimao u Kopenhagenu pa su tamo iskoristili priliku da posete izložbu posvećenu drevnom Egiptu. Otud i naziv pesme. Drugi deo inspiracije došao je iz budističkog koncepta cikličnosti vremena.
„Radiohead“ vole da komplikuju, ali i ne toliko da se ne mogu slušati, krajnji proizvod ipak je dostupan i prosečnom slušaocu, što je zapravo najveće umeće – napraviti umetničko delo, ne praviti prevelike kompromise, a biti dostupan široj publici.
Toliko priče o bendu, a na kraju ga nećemo slušati. Preporučujemo vam da sve rečeno proverite u obradi. Pesmu je obradila devojka čije je umetničko ime Stella in the Clouds. Ona sedi sama za klavirom i peva. Mislim da je ovo jedna od najboljih obrada, ne samo ove pesme, a ljudi vole da obrađuju „Radiohead“. Stela je pesmu razumela i umom i dušom. Rešila je sve komplikacije koje je Tom Jork stavio pred izvođače, a onda je uhvatila samu suštinu pesme, ideje, sve ono što se autoru motalo po glavi dok se penjao i lutao po fantastičnim liticama krajnjeg jugozapada Engleske. Preporučujem vam da gledate slike tih predela i da istovremeno slušate Stelu. Tada možda uspete da se popnete na vrh piramide.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.