Prenosimo sa sajta P.U.L.S.E. (Magazin o umetnosti, kulturi i društvu).
Oprema redakcije.
Žoze Saramago – Godina smrti Rikarda Reiša
„…Nemam nikavih dokaza o tome da je Lisabon ikada postojao, ili ja, koji pišem, ili bilo šta drugo, bilo gde“ (F. Pesoa, citiran od strane Ž. Saramaga)
Ovo je jedno od kultnih dela nobelovca Saramaga koje ga je proslavilo. Roman predstavlja neku vrstu omaža posvećenog velikanu portugalske i svetske poezije Fernandu Pesoi, pisanog na specifičan Saramagov način – njegovim dugim rečenicama, nekad od po pola stranice, bez mnogo interpunkcije, u kojima se mešaju dijalozi, pripovedanje i komentari autora i unutrašnja razmišljanja junaka priče. Bez obzira na dužinu rečenice i digresije, kroz koje provejavaju autorovi specifični humor i ironija, čitalac se relativno brzo navikava na Saramagov upečatljivi stil. Početna slika Lisabona pod teškom kišom ostaje u sećanju:
„Ovde prestaje more i počinje zemlja. Kiši nad bledim gradom, mutna reka nosi mulj, voda se izlila i prelila podlokane obale…“
Priča je, koliko jednostavna toliko i neobična. Nakon što je čuo za Pesoinu smrt (1935), Rikardo Reiš, lekar i pesnik, rešava da se nakon 16 godina života u Brazilu vrati u Lisabon. Živi prvo u hotelu, posećuje Pesoin grob, iznajmljuje stan i pokušava da obnovi svoju lekarsku praksu. Usput, Reiš se zaljubljuje u mladu lepoticu sa paralisanom rukom Marsendu i ulazi u dužu vezu sa sobaricom iz hotela Lidijom koja ostaje trudna. Neobičnost priče se sastoji u činjenici da je jedan od likova romana duh Pesoe – pokojnika, koji se s vremena na vreme iznenada pojavljuje pred Reišom – njihovi dijalozi i ćaskanja su možda najduhovitiji delovi knjige. Kako saznajemo od samog Pesoe, mrtvima treba vremena, tj. devet meseci (koliko i da se čovek rodi) da potpuno napuste ovaj svet. Istovremeno, čitalac (u načelu) zna da je Rikardo Reiš u stvari jedno od imena (hetronima) F. Pesoe, pesnika sa više likova u sebi, koji je svakom od svojih „ja“ stvarao posebnu životnu biografiju, kao i poseban pesnički stil.
Reiš je tako u Pesoinom svetu pesnik klasičnih oda u antičkom duhu, na distanci od svakodnevnice, pa se njegovi stihovi često pojavljuju upleteni u rečenicama romana, nekad naglašeno, nekad diskretno („mudar je onaj koji se zadovoljava prizorom sveta“…“sam si niko to ne zna, ćuti i pretvaraj se“…“lađa na koju se nismo ukrcali, to je lađa našeg putovanja“…“samo jedna nepromišljena žalost zastaje na tren na pragu moje duše, pogleda me i prođe, smešeći se…“ i dr). Tako je stvarni pesnik u Saramagovom romanu samo providni duh koji postepeno bledi i nestaje, dok je njegov fiktivni heteronim – glavni lik priče i, bar jedno vreme, čovek od krvi i mesa, koji čak uspeva da Lidiju (žensko ime koje se inače pojavljuje u Reišovim-Pesoinim pesmama) učini trudnom.
Saramago nas tako u romanu vodi kroz svet koji je, s jedne strane krajnje realističan (opisi Lisabona kroz koji šeta Reiš, Portugal pod diktaturom, odjeci španskog građanskog rata i porasta nacizma u Evropi, levičarska pobuna mornara, masovno hodočašće u svetilištu Fatima…), ali u kome s druge strane, kao ni u životu, ne postoji jasna granica između stvarnosti i fikcije, stvarnih ljudi i njihovih senki, pojava i njihove suštine – jedna vrsta magičnog realizma na Saramagov način. Roman takođe predstavlja i neku vrstu implicitnog dijaloga između Saramaga – levičara i socijalno vrlo angažovanog pisca, sa Pesoom i njegovim heteronimima, uglavnom ličnostima desnice i „patriotama“ (kao u čuvenoj Pesoinoj poemi „Poruka“), pesnički i građanski često vrlo udaljenim od socijalne svakodnevnice i problema i bede portugalskog društva u vreme Salazarove diktature.
„…Jednog dana će se rastati, a da nisu razjasnili to suštinsko pitanje postojanja, da li je zato što liči na drvo palma drvo, da li je zato što liči na život zaista život ova drvolika senka koju ostavljamo na tlu“.
Napisao Duško Lopandić. Preuzeto s prijateljskoj sajta P.U.L.S.E.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.