Vodi li put do slobode neustrašivim zaronom u sebe, suočavanjem sa nepoznatim, sa strahovima, sa mrestilištem bolova? Može li čovek da se isceli, a da prethodno nije ni bio ranjen? Kada se treba odreći bezbednosti i upustiti se u neizvesnu avanturu? Glavni junak romana 47 Duh šume, mladog pisca Nenada Čokulova, suočava se sa ovim i drugim pitanjima dok juri kroz svetove živih i mrtvih, tragajući za razumevanjem sebe i svega oko sebe. Roman se odlikuje slojevitom radnjom, uzbudljivim i neočekivanim preokretima, ukazuje i opominje na opasnosti koje prete kako pojedincima, tako i čitavoj planeti. Nenad Čokulov je po zanimanju geolog, aktivno se bavi sportom, osvajač je brojnih medalja. Ljubitelj je i poznavalac prirode. Rođen je u Zrenjaninu, 1992. godine. Njegov drugi roman čeka na objavu, dok se ideje za treći uveliko sabiraju. Knjigu 47 – Duh šume je objavila Izdavačka kuća Nova poetika.
Kom žanru pripada roman?
– U romanu se prepliće više različitih žanrova. Najvećim delom, Duh šume je avanturističkog tipa, s elementima psihološkog i društvenog romana i, jednim delom, urbane fantastike. Kao osnova, koja će se provlačiti kroz sve knjige serijala – 47 – pojavljuje se žanr spiritualne fantastike. Jedan i dalje ne toliko zastupljen žanr koji otvara zaista velike mogućnosti. Ceo jedan svet odnosno preplitanje svetova, korišćenje simboličkih figura kao i mnogih simbola koji danas intrigiraju veliki broj ljudi. Mnogo je pitanja na koja tokom života nećemo moći da dobijemo odgovore, kao na primer: šta se dešava kada umremo. Da li su snovi samo snovi ili predstavljaju nešto više? Da li postoje druge dimenzije, drugi svetovi? Sva ta pitanja mogu biti dobra osnova za pisanje u okviru ovakvog tipa žanra.
Sukob dobra i zla je večita tema, a prisutna je i u vašem romanu. Ko je odneo pobedu?
– Složiću se sa brojnim misliocima i reći da bez zla ne postoji ni dobro. Da je kao i u svemu drugom, i u tom sukobu potreban balans. Zbog toga pobede nema, postoji samo borba protiv zla u kolikoj meri spolja u tolikoj i u nama samima. Smatram da je ta borba najvažnija. U svakome od nas postoji i dobro i zlo, od toga koje delove sebe hranimo će upravo zavisiti i to koja će strana isplivati. Ne postoji svetac bez trunke zla u sebi kao ni grešnik bez imalo dobra. Naš cilj bi trebao biti savladavanje svega onoga lošeg u nama i težnja ka pravim vrednostima.
Junak romana odlikuje se nesputanim umom i duhom. Čime su ljudi modernog doba najviše sputani?
– Verujem da su ljudi u današnje vreme, a tu naravno računam i sebe, sputani upravo načinom života koji u sve manjoj meri možemo sami da biramo. Okruženi smo sa svih strana i krug se iz dana u dan sužava. Serviraju nam se pre svega nasilje, blud i nemoral u raznim oblicima. Sve te niske vrednosti se toliko propagiraju da ljudi imaju sve manje prostora za sopstvene izbore, čak i ako bi to hteli. Sve manje imamo pravo glasa, usmeravamo se na ono što nas ograničava kako psihički tako i fizički. Živimo bez slobode i jedini način da to promenimo je da što dublje zađemo u sebe same i probamo da se vratimo onim pravim vrednostima. Retki su oni koji se ohrabre da izađu iz mase i krenu sopstvenim putem.
Da li ste autor koji piše disciplinovano i redovno ili to činite kada osetite nalet inspiracije?
– Rekao bih da inspiracije uvek ima. Toliko je ideja koje se gomilaju u mojoj glavi da je najveći problem pronaći vremena i te ideje preneti na papir. Naravno, uvek ima dana kada je teže pisati, međutim uglavnom gledam da svako slobodno vreme koje mogu iskoristim za pisanje. Pored drugih aktivnosti kojima se bavim to je ponekad malo teže, ali pisanje uvek pronađe svoj put da ispliva na površinu.
Koliko vas intrigira svet mrtvih, u kome se dešava dobar deo radnje romana, ne samo kao pisca, već i privatno?
– Kao verovatno i većinu ljudi, oduvek me je zanimalo pitanje šta se dešava nakon što umremo. Šta posle? Postoji toliko raznih tumačenja i verovanja, ljudi koji su bili u kliničkoj smrti, njihovih priča, knjiga napisanih na tu tema, ali sve i dalje ostaje u velu tajni i prostih nagađanja. Ne možemo znati šta se dešava nakon što umremo upravo zato što onda život ne bi imao preterano smisla. A upravo kako bi igra zvana ,,život“ imala smisla, na ovo i slična pitanja je nemoguće dobiti jasan i nedvosmislen odgovor. Ta tema je veoma zanimljiva i kao autor mogu da se pozabavim njome isključivo u smislu izmišljene priče, baš zbog toga što otvara mnoga pitanja i što odgovor na njih jedino tada može biti izabran kao pravi. U stvarnosti ne znamo šta će se desiti u trenutku smrti, ostaje nam da verujemo u ono što odaberemo i da ako već nismo sigurni šta nas čeka, iskoristimo ono što zasigurno imamo. A to je ovaj život.
Neko ste ko voli i poznaje prirodu, i dosta vremena provodi u njoj. Čemu vas je ona naučila?
– Dosta vremena provodim u prirodi, trenutno manje nego ranije, ali svakako ne onoliko koliko bih želeo i koliko bi trebalo. Priroda je mesto gde pronalazim mir, gde um prestane da bude u tolikoj pretrpan informacijama, mislima i drugim nebitnim stvarima. Mesto gde se osećam oslobođeno okova društva koje sam, priznajem, samom sebi nametnuo. U prirodu odlazim u nameri da pobegnem od svega i pronađem sebe. Zbog toga verujem da me je priroda naučila da na život gledam iz malo drugačijeg ugla, da se za sve u životu moramo boriti i da je najvažnije pronaći vreme i posvetiti se nama samima, jer ako odnos koji imamo sa samim sobom nije ispravan, nažalost neće biti ni sa bilo kojom drugom osobom u našem životu.
Vaš junak beži u svet koji izmiče ljudskoj pohlepi i težnji ka razaranju. Da li nam, svima, taj neokrnjeni svet, klizi kroz prste?
– Rekao bih da je nažalost tako. Međutim, moje razmišljanje ide u tom pravcu da smo mi na ovaj svet došli kako bi učili. I, nažalost, što su lekcije teže i bolnije više možemo iz njih naučiti, odnosno korisnije su nam. Za šta? Za sledeći život ili bilo šta drugo, na kraju krajeva nije ni važno. To su svakako pitanja na koja nećemo dobiti odgovor pre nego što zaplovimo putem bez povratka. Zbog toga smatram da je i previše razmišljanja na tu temu uzaludno. Mnogo toga lošeg se događa u ovom našem svetu, mnogo je nepravde, mnogo je strahota na svakom koraku. Naše je da li ćemo pustiti da nas ta tama proguta ili ćemo se boriti protiv nje.
Ako je tačna teza da „svaki pisac piše o sebi“ koliko vi možete da se identifikujete sa glavnim junakom?
– Ljudi uglavnom kreću od pretpostavke da sam u glavnom liku svog romana opisivao sebe. To mi svakako nije bila namera, ali shvatam i da verovatno svaki pisac u svom glavnom junaku u većoj ili manjoj meri ubaci i neke delove sebe. Ono što sam verovatno u najvećoj meri preneo jeste ljubav prema prirodi i neka razmišljanja koja su oduvek u mojoj glavi. Neki principi, dileme, shvatanja, ali generalno, na lika kojeg sam stvorio ne gledam kao na sebe, niti bih voleo da to bude slučaj kod čitaoca. Takođe, delimo istu težnju prema slobodi, pri čemu je on mnogo dalje otišao u potrazi za njom. Nameće se pitanje da li pisci u svojim likovima ponekad prožive ono što bi želeli u svom stvarnom životu?
Gde zainteresovani mogu da kupe vašu knjigu?
– Knjigu je moguće kupiti online, na sajtu Nove poetike, i u njihovoj knjižari. Kao i preko web sajta.
Slavica Ivaniš