Ples je savršena umetnost. Uključuje celu osobu, a ne samo delove: ruke, oko, uho… Ako na sceni nije samo jedan plesač, već bar dva ili mnogo više plesača, sve se diže na viši stepen. Umetnost se pred vama pretvara u interakciju, komunikaciju i vraća u umetnost.
Stvarnost i mašta postaju jedno. Telo je stvarnost u svakom trenutku, ali to je telo koje može da mašta i može da vas natera da maštate. Zato je ples savršena umetnost.
Ove misli su me opsedale, potpuno nenadano, jer sam počeo da gledam film, ples mi nije bio na umu. Reditelj Gaspard Noé je mislio drugačije. Njegov film „Climax“ počinje neverovatnom scenom plesa. Sve vri od pokreta, tela, erotike, snage i seksualnosti. I traje skoro deset minuta.
Plesači su sve morali da izvedu petnaestak puta da bi do detalja uvežbali poteze jer je scena snimljena u jednom kadru – ples traje koliko i snimanje kamere, nema prekida, nema vraćanja, nema montaže. Noé je hteo da sve bude urađeno u cugu kako bi dobio taj efekat ritualnog transa. Tako je pripremo protagonist, stimulisao ih je da uđu u trans. Da je uspeo u toj nameri potvrđuje i gledanje i slušanje uvodne scene Klimaksa. Samo treba da kliknete plej i upadnete u trans, da upadnete u svet umetnosti, mašte i stvarnosti.
Pogledajte intro scenu ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.