Stare razglednice Novoga Sada

privatna kolekcija Slavka Košutića 

Donaudampfschifffahrtsgesellschaftskapitäns – kapetan parnobrodovskog udruženja na Dunavu

Podunavske Švabe su narod koji je oteo zemlju od močvare i dao presudan izgled današnjoj Vojvodini. Njihova priča u javnosti retko se aktuelizuje, a još manje tematizuje. Završetkom procesa restitucije u Srbiji stavljena je tačka na priču o Švabama u Vojvodini. Više neće biti razloga ni za aktuelizaciju ni za tematizaciju. Švabe se neće vratiti.

Nemci kao praktičan narod vole da imaju reči za sve, poznate su njihove duge složenice poput “Donaudampfschifffahrtsgesellschaftskapitäns”, u prevodu: kapetan parnobrodovskog udruženja na Dunavu. Ili, izmišljanje reči kako bi objasnili nove, neverovatne pojave, pa čak i u fudbalu, poput igrača Tomasa Milera (jednog od najgorih fudbalera sa loptom u nogama, ali najboljeg bez lopte), čiji su fenomen objasnili rečju „raumdeuter“ iliti „čitač prostora“.

Tako su i sve Nemce van Nemačke, koji su živeli po raznim krajevima sveta, nazvali Folksdojčerima. Sem jednih. One koji su obitavali u Panonskoj niziji (Podunavlju), zbog svoje brojnosti, istorije, kulture i tradicije, zvali su: Podunavske Švabe. Odnosno i danas tako zovu njih nekoliko hiljada koliko ih je ostalo da živi u Vojvodini, druge, koji su se vratili u Nemačku nakon Drugog svetskog rata, oslovljavaju sa Podunavski Nemci.

I ti Podunavski Nemci, po dostupnim podacima Agencije za restituciju, nisu stali u red za svoju dedovinu. Iako se procenjuje da su nekada bili vlasnici 40 odsto zemlje u Vojvodini i gotovo 50 odsto industrijskih preduzeća, u postupku restitucije svega tri procenta njih potraživalo je imovinu svojih predaka, odnosno podneto je ukupno 1.112 zahteva. I u ovom broju pokazuje se negde i epilog njihove sudbine (zapletene u „veliku istorijsku priču“) u ovim krajevima.

Ulazak srpske vojske u Novi Sad, 09. novembra 1918. godine, u prepodnevnim satima

Restitucija u Srbiji sigurno nije efikasna, dapače, komplikovana je i spora, a kada se priča o Podunavskim Nemcima treba svemu dodati kub, jer su od proleća 1945. proglašeni kolektivnim krivcima za rat i državnim neprijateljima, te im je konfiskovana sva imovina.

Kao po scenarijima popularnih serija koje prikazuju paralelne istorije, moglo bi se zamišljati kako bi to izgledalo da Podunavski Nemci masovno mogu i zaista traže svoju imovinu nazad, a posedovali su čitava sela i gradove. Pa čak i danas dobar deo seoskih kuća u kojima ljudi žive zovu, jer to i jesu, „švapske“. Ali, nekadašnji kolonizatori sa severa Dunava koji su ovde poterani glađu, uništenim usevima i visokim porezima, nemaju više nameru da se vrate.

 

Dolazak na čamcu i odlazak na taljigama

Nakon proterivanja Turaka iz Panonske nizije i mira u Požarevcu 1718. godine, krenuo je dolazak germanskog stanovništva u ove pretežno Rumunima i Srbima slabo naseljene krajeve. Tačka okupljanja putnika na početku većinom iz Baden-Virtemberga (Švapske) bili su Ulm i Regenzburg odakle su se spuštali Dunavom sve do današnje Vojvodine i Rumunije. Kasnije su dolazili i Franci i Bavarci, ali vremenom, bez obzira na geografsko poreklo, svi kolonisti stopili su se u Podunavske Švabe.

Prvi izviđači u „ulmskim kutijama“, svojevrsnim kućnim čamcima, dobro bi procenili teren na koji su došli. Plavna područja, blizinu reke, izvore pitke vode, plodne površine te razne druge okolnosti i ako bi se zadovoljili svi uslovi zabijali bi drveni kolac u zemlju kao znak svojim sunarodnicima koji idu iza njih da je ovde pogodno mesto za život i izgradnju naselja. U Vojvodini se i danas mogu lako prepoznati ta strateški i planski dobro izgrađena „švapska“ sela. Kolonizacija samog Bаnаtа inače se odvijala po plаnovimа jednog od generаlа Evgenijа Sаvojskog – grofа Klаudijа Florimundа Mersijа.

Ipak, ovde ih je čekala sjedinjena patnja. Upadi Turaka sa juga, močvara, komarci, bolesti (malarija) i glad. Tome svedoči i stihovi koje su tada pisali: „Ovo ovde je Banat. Za kajanje kasno je sada. Ko ne može da radi kao kljuse, ždere kao svinja i laje kao pas, u Banatu zdrav biti neće“. Ili, još tačnija izreka koju je verovatno graknuo neki Nemac kada je shvatio gde je došao, predviđajući lagodniji život tek unucima svojim. „Den Ersten der Tod, den Zweiten die Not, erst den Dritten das Brot“, u prevodu „prvima smrt, drugima nemaština, trećima hleb.“

Međutim ekonomski uspon Bаnаtа počeo je već negde 1720. godine kada Mersi gradi Begejski kаnаl između Velikog Bečkerekа (Zrenjаnina) i Temišvаrа. Močvare tako postaju oranice. (Kratko digresiranje, trenutna situacija sa našom stranom Begeja je takva da je on neupotrebljiv, uz pomoć novca Evropske unije danas se izmuljava i čisti. Nadamo se uspešno.)

Elem, vratimo se na Švabe. Oni su od Srba i Rumuna (koji su pre svega bili stočari) preuzeli uzgajanje paprike, kukuruza i duvana, a doneli su im paradajz, karfiol, kelerabu, konoplju i krompir. Bavili su se novim zanatima poput zidarskog, stolarskog i bravarskog, uopšte, doneli su inovacije i modernizaciju na ove prostore, ali svoj ekonomski napredak nisu pratili političkim organizovanjem. Tek 1906. godine osnovana je Nemačka narodna stranka u Vršcu, jedan od osnivača je Adam Miler Gutenbrun, koji se smatra najvećim piscem Podunavskih Nemaca, „švapski Homer“. Krajem Prvog svetskog rata oformili su neuspešnu i kratku Banatsku republiku, a nakon raspada Austrougarske, kada nacionalne države postaju preovladavajući koncept, te nacionalizam od samo jedne od ideologija postaje ona najvažnija, koja se ne dovodi u pitanje, Nemci na ovom području dobijaju ime – Podunavske Švabe, iliti kako su voleli da si tepaju „najmlađe pleme nemačkog naroda“.

Prema rezultatima popisa stanovništva 1921. godine sa 4,3 odsto udela u ukupnom broju stanovnika Kraljevine SHS, činili su najbrojniju nacionalnu manjinu u novoosnovanoj jugoslovenskoj državi. Bilo ih je ukupno 513.472, od čega je u Banatu, Bačkoj i Baranji živelo 328.000, u Hrvatskoj i Slavoniji sa Sremom 122.000, u Sloveniji 40.000.  Na popisu stanovništva iz 1961. godine samo 20.015 popisanih izjasnili su se kao Nemci.

Pred Drugi svetski rat, nacionalno buđenje Nemaca na ovim prostorima doživljava krešendo. Njihovu najznačajniju organizaciju u Jugoslaviji vodili su stari nemački tradicionalisti uz podršku katoličke crkve – Kulturbund. U previranjima tu organizaciju preotimaju mladi nacisti i za samo godinu dana (1939.) sa 75.000 članova, raznim pritiscima, množe svoje članstvo na 300.000 ljudi. Iako su ratne godine u Vojvodini proveli relativno mirno, za razliku od drugih delova porobljene Jugoslavije, deo Podunavskih Švaba bio je na strani nacista: od odlaska u SS jedinice do pomaganja u opskrbi vojske i istrebljenju ostalih naroda (Jevreja, Srba i Roma). Dolazak Crvene armije i partizana, početak je njihovog kraja. Od oktobra 1944. godine većina njih je proterana, zatvorena u logore ili evakuisana. Imovina im je konfiskovana, bez obzira na to da li su bili nacisti ili nisu. Posle im je faktički zabranjen povratak. U jednom izveštaju pominje se vraćanje „pet vagona Švaba“, nešto više od 1.500 ljudi.

Kolektivna krivnja

Kako su dolazili iz raznih krajeva, podeljeni različitim narečjima, ali i verom, pripadnost svom narodu kod tadašnjih Nemaca u Podunavlju završavao je negde na kraju seoskog atara. Ali u to vreme, život Mađara, Srba, Rumuna, Slovaka, Hrvata, Jevreja, Nemaca i drugih na ovom prostoru, bio je uspešna priča. Vojvodina je bila jedna od etnički najšarenolikijih regija Evrope. Ipak difuzni Nemci, decenijama su bili izloženi mađarizaciji, a kada je to prošlo, našli su se u novoj državi Južnih Slovena i svim našim sledujućim zapletima. Nacionalno buđenje, kako to nije moglo drugačije, stiglo je kad nije trebalo. Druga Jugoslavija njima se bavila toliko da ne pređu ponovo granicu, a nove balkanske nacionalne države i ovo pitanje drže, kao i masu drugih, simpatično protokolarno. Tu i tamo dođe „do susreta“, popričamo o onome što nas spaja iz zajedničke istorije i obećamo već od sutrašnjeg dana neverovatnu saradnju u budućnosti. Folksdojčeri su kako je to naslovio Vladimi Geiger doživeli „fatum kolektivne krivnje“. Otišli su kako su i došli, bez ičega. Većinom u Nemačku i Austriju, predela iz kojih su došli kao stranci i u koje su se vratili kao isti takvi – stranci.

Tragovi Podunavskih Švaba

U Srbiji postoji nekoliko zdanja koje čuvaju uspomenu na Podunavske Švabe. Muzej podunavskih Nemaca, zvanično Podunavsko Nemački crkveni muzej, nalazi se u Apatinu, u zdanju crkve „Srca Isusovog“. U Somboru uskoro treba da se otvori takođe još jedan, istog imena – Muzej podunavskih Nemaca. Fondacija za zaštitu zavičajnog nasleđa Podunavskih Švaba „Zavičajna kuća“ osnovana je 2009. godine u Sremskim Karlovcima.

Centralni muzej Podunavskih Nemaca ustanovljen je 1995. u Ulmu i danas je kako kažu njegovi kustosi popularniji nego ikada, jer njegova postavka je zapravo priča o migracijama, koje su u Evropi danas ponovo aktuelne. Prikazujući sve faze istorije Podunavskih Švaba, muzej se zapravo bavi istorijskim poglavljem važnim za veliki deo srednje i jugoistočne Evrope.

 U Vojvodini iza Podunavskih Švaba, vidljivo, ostale su samo prazne i zapuštene „nemačke crkve“ i to je jedino što će većina primetiti kada prolazi panonskim selima. Mesto Maglić primer je dobre saradnje nekadašnjih i sadašnjih stanovnika. Tamo se obnavlja stara evangelistička crkva koja treba da bude novi kulturni centar, a ispred njenih zidina već se održava filmski festival. U ovom selu, nekadašnjem Buljkesu, je do 1945. živelo oko 3.000 Nemaca. Danas su oni gosti iz nemačkog grada Kirhajm Uter Tek koji redovno obilaze svoj zavičaj.

„Nakon dugogodišnjeg propadanja nekadašnje evangelističke crkve u Buljkesu, raduje me, što vidimo da se ova značajna građevina obnavlja“, rekao je za medije Hartmut Rehm iz Kircheim unter Tecka, te dodao kratku istoriju porodice svoje supruge. „Porodica Hoffmann je u Vojvodinu došla 1786. godine kao prva doseljenička porodica i nastanila se u Buljkesu. Živeli su tu do 1945. godine u ulici tada zvanoj „Poslednji sokak“ u kući broj 236. Ova ulica u Magliću se danas zove ulica Svetozara Markovića. Na starom nemačkom groblju u Magliću nalazi se velika grobnica, gde u sanducima od cinka još uvek počivaju neki preminuli članovi njene porodice“.

Schweinschlacht und Kirchweihfest (svinjokolj i seoska slava ili kirvaj)

Nemaca u Vojvodini najupadljivije se možete setiti kada nedeljom sednete za astal i kažete „rinflajš“. No i neki običaji su nam ostali u amanet, a da toga možda nismo svesni.

Najveći i najznačajniji praznici kod Podunavskih Švaba pored Božića i Uskrsa bio je „kirvaj“, Kirchweihfest, crkvena, odnosno seoska slava, koja je predstavljala jedan od glavnih simbola njihove tradicije. Možda vam ovaj opis zvuči poznato.

„Kirvaj se slavio tri dana, a pripreme su trajale nedeljama unapred. Švabe su krečile kuće u belo, čistile ulice i spremale velike količine hrane. Pozvani su gosti – rođaci i prijatelji iz drugih mesta – govorilo se „puno gostiju, puno časti“, tj. što više gostiju to je čast veća. Pisao je o “kirvaju” Adam Miler Gutenbrun u delu „Majstor Jakob i njegova deca“. Jedina je razlika što se danas u nekim selima kaže „kirbaj“. A popularan običaj među Švabama, krajem novembra, bio je i svinjokolj (Schweinschlacht). Običaj nećemo opisivati, isti je kao i danas. Ipak, kada dođe zima i kada je bilo najviše slobodnog vremena, Švabe su u dokolici, za razliku od ostalih naroda u Vojvodini, voleli da se međusobno druže na muškim i ženskim okupljanjima. Kažu da je sve to trajalo do dugo u noć, pa je odatle i došla izreka: „Traje kao Švabino tralala“.

Aleksandar Latas