Serijal počinjemo slavnim autoportretom Alberhta Direra.
Slika je mnogo manja nego što sam očekivao. Mislio sam da je Direrov autoportret dva ili tri puta veći. Ipak, to je mala slika. Oko nje se tiska mnogo ljudi. Mora se čekati red da bi se slavni slikar pogledao u oči.
Kada se nekako dođe ispred slike pred vama će se naći delo dimenzija 67,1 puta 48,9 santimetara. Slika se nalazi u Staroj pinakoteci (Alte Pinakothek) u Minhenu. Direr je naslikao 1500. godine. To je njegov poslednji autoportret, a naslikao ga je nešto pre 29. rođendana.
Albreht Direr (Albrecht Dürer) je voleo da slika sebe. Istoričari umetnosti navode da je bio samoljubiv, ali dodaju da je imao i dobre razloge. Bio je talentovan, produktivan i lep, čak, naglašavaju, izuzetno lep. Ipak, možda je malo preterao jer je u poslednjem autoportretu sebe uporedio, ni manje ni više, već s Isusom. To poređenje ne da nije krio, već je hteo da ga istakne.
Prvi autoportret je naslikao kad je imao 13 godina, drugi u 20. godini, potom još jedan dve godine kasnije, pa još jedan kada je imao 26 godina. I ovaj koji predstavljamo. Ujedno i poslednji. I najbolji. Direr je umro u 56. godini.
Direr nije sumnjao u sebe. Bio je svestan svoje lepote. Takođe, znao je da je naslikao remek-delo. Umetnici s toliko samopouzdanja obično završe u blatu, moglo bi se reći s pravom, jer niko ne voli samoljubive ljude. Međutim, u retkim slučajevima sumnja nije neophodna da bi se kompletiralo umetničko delo. U nekim slučajevima samoljublje prolazi, valjda jer iza svega stoji velika umetnost. Direr i Džojs su umetnici koji su znali da će stvoriti velika dela. Ili su možda svi ostali prihvatili da oni stvaraju velika dela jer su u to ubedili prvo sebe pa onda i sve druge. Možda?
U svakodnevnom životu sigurno bi nas nervirao čovek sa slike. Kicoš savršeno sređene brade i nauljene kovrdžave kose obučen u skupoceno odelo, uz naglasak na krzneni okovratnik, koji uz sve to glumi da je Isus Hrist. Otkud mu uopšte ideja da povezuje samoljublje i Isusa. Mi, međutim, lako prihvatamo taj paradoks. Direr uspeva da nas zavede i posle pola milenijuma.
Zavodi nas pogledom, izgledom i možda ponajviše čudesnim svetlom. Lice, prsti desne ruke i cela desna strana kaputa su fantastično osvetljeni, sve ostalo je u mraku ili polumraku. Satima možete gledati taj kontrast.
Nadobudni umetnik uspeo je da u jednoj slici (i to slici sebe) dočara taj spoj severa i italijanske renesanse, spoj toplog i hladnog, svetla i tame, potpune otvorenosti i zagonetnog pogleda…
Direr je stvorio delo oko koga se svakodnevno tiskaju stotine ljubitelja slikarstva, kao da nije dovoljno što se umetnik toliko divio sebi…