Nemački ekspresionizam nije se pojavljivao na našem horizontu sve dok se nismo doselili u Nemačku. Prvih meseci života u Bavarskoj taj slikarski pravac smo posmatrali kao da je negde tamo daleko, kao da nas se ne tiče. Prvi susreti sa slikama i s životima slikara bili su obostrano hladni. Niti su slike, niti su slikari razbuktavali naše strasti, niti smo mi sa strašću kretali u potragu za novim otkrićima. Nemački ekspresionizam nam je bio stran. Nije tu bilo ničeg što godi našoj južnjačkoj naravi. Nije bilo ni Karavađove strasti, ni radikalnih modernističkih eksperimenata, ni velike priče. Samo nam je Kandinski bio poznat, tačnije znali smo za to ime, a pažnju su nam mogle privući samo njegove apstrakcije, ništa drugo, a kasnije ćemo saznati da je tog drugog bilo na pretek.
Kao u uspešnom ugovorenom braku, što je prava retkost, bavarska grana nemačkog ekspresionizma i mi nismo hteli da se venčamo, ali pošto smo bili upućeni jedni na druge, vremenom smo se zavoleli. Spontano.
Naša ideja bila je da upoznamo sredino u koju smo došli, pa smo disciplinovano, a često i pasionirano obilazili sve što nam je došlo pod ruku. Ispostavilo se da smo na tom putu stalno „naletali“ na slikare koji pripadaju „spornom“ pravcu. I posle ko zna kog obilaska nekog muzeja ili kuće u kojoj je istaknuti slikar živeo i radio, rodila se ljubav. Čudna ljubav, ljubav prema nečemu što nije nam nije bilo blisko. I to ne ljubav prema određenoj slici ili slikaru ili biografiji, već ljubav prema onome što nam nedostaje.
Shvatili smo da su nemački ekspresionisti, bavarska grana, još specifičnije grupa „Plavi jahač“ (Der Blaue Reiter) uspeli da urade nešto što je nama bilo strano, da prikažu kako izgledaju emocije, a ne da slikaju u emotivnom rastrojstvu. Činilo nam se da se može uživati samo u slikama na kojima sve puca po šavovima. Ako se na slici ne vide muke slikara ili želja da se kaže nešto radikalno drugačije nisu ni vredne gledanja. A onda su nas Plavi jahači spustili na zemlju, poručili su nam da se može kontemplirati na platnu. Da se mogu slikati ideje o ljubavi, ideje o lepoti, a ne sama ljubav i lepota.
Ekspresionisti izražavaju svoje unutrašnje stanje, ekspresiju, ali se čini da to nikada ne rade dok su u emotivnom naboju, već kasnije, kada o svemu promisle. Oni su sve prikazivali nakon što je „materijal obrađen“. Tako su užase Prvog svetskog rata prikazali kroz groteskno. Slike su nekada morbidne, pa čak i bolesne, a cilj je bio da se prikažu antiratne emocije. Te emocije treba da shvatite, one ne treba da vas pregaze, o njima treba da mislite. Tako se bave i socijalnim problemima, tako kritikuju otuđeno društvo, tako pričaju o ljubavi, prirodi, prijateljima… Divljina ljudske duše ostavljena je za četiri zida, na platnu se prikazuje priča o divljanjima ljudske duše.
To je bilo novo. Promišljanje o emocijama. I potom slikanje emocija. I sve to jednostavno, bez želje za virtuoznošću, bez pokazivanja slikarskog umeća, moglo bi se reći da su ekspresionisti bili skromni. Zato njihove slike često podsećaju na dečje crteže.
Druga lekcija koju smo naučili od bavarskih ekspresionista jeste posvećenost prijateljstvu, beskrajnom prijateljstvu koje nikada nije dovođeno u pitanje, bez sujete. Sve je puno emocija, ali su te emocije, kao i na slikama, uvek interpretirane, nikada ispljunute. Niko u ovoj grupi nije ostao bez uveta, niko se nije tukao, niko nije divljao, niti se opijao. To su emocije kakve može da stvori samo nemačka duša. Bile su to emocije kako ih vide Nemci. I jedan Rus.
Rus je Vasilij Kandinski, slikar koji je menjao pravce velikom brzinom i svakom je uspeo da uradi nešto značajno. Grupa je nastala kao igra. Kandinski je voleo plavu boju i konjanike, dok je Franc Mark voleo istu tu boju i konje. I tako je stvoren „Plavi jahač“. Grupa je ostala nemačka, tačnije bavarska, iako je tu bilo i Francuza, još Rusa, a tu je i Austrijanac koji i nije slikar, već kompozitor, Arnold Šenberg, čovek koji je stvorio dodekafoniju.
Grupi je pripadao i jedan Švajcarac. On nije morao da se prilagođava nemačkom emotivnom izražaju. Pol Kle (Paul Klee) je upoznao Augusta Makea i Kandinskog 1911. Tako se rađa veliko prijateljstvo, toliko da Make i Kle zajedno putuju u Tunis. Tamo počinju drugačije da shvataju boju. Kle je napisao: „… ja i boja smo jedno. Ja sam slikar“.
Kle je vole boje, a voleo je i da slika ribe. Inače, članovi grupe vole da slikaju životinje.
Na brdu iznad jezera Kochelsee nalazi se kuća Franca Marka, danas je to muzej posvećen njemu i njegovim prijateljima. Iz kuće se vidi plavo jezero, nije teško pomisliti da gledate na more, a vide se i moćni Alpi. U Muzeju „Franca Marka“ (Franz Marc Museum) izloženo je 2.000 radova. Tu su, naravno, njegove slike, ali i slike drugova iz „Plavog jahača“. Među njima je slika koju predstavljamo u rubrici „Pogled meseca“. Preporučujemo vam da pogledate sliku Pola Klea „Dobro mesto za ribe“ iz 1922. Plava boja i životinje. Tu su nijanse plave, tu su ribe, talasi, sve u stilu dečjih crteža. Slika vas može opčiniti kao što dečji crteži mogu rasplamsati maštu starijih. Kle je bio velik slikar ili je bolje reći veliko dete. Uradio je magičnu sliku i ostavio u prijateljevoj kući. Srećom pa možemo da je vidimo uživo.
Američki kompozitor Džonatan Posthum je bio oduševljen tom slikom pa je komponovao delo za četiri marimbe pod nazivom: „Good Place for Fish – No. 51.1 from Paul Klee: Painted Songs“. Delo možete poslušati ovde.
Ta slika, kuća u kojoj se nalazi, pogled na jezero i planine, muzej posvećen grupi neobičnih slikara, slike i skulpture životinja, pričaju nam priču o velikim slikarima koji su videli svet na drugačiji način. Oni nas uče da emocije ne moraju biti divlje i neobuzdane, kao i da to što sve te emocije ne ne izlaze iz slikara onako kako smo navikli ne znači da ih nema. Samo treba pažljivije posmatrati.
Njihovo prijateljstvo je najbolji dokaz da emocije nisu ni potisnute ni ugašene. Na kraju, dobro mesto za ribe se mora pronaći, a za to je potreban trud.