Divlji slikar u divljem gradu slika divlju sliku
Tražiti slike samo jednog slikara može izgledati kao uzaludan posao. Ipak, ako vam cilj nije ambiciozan, da, recimo, vidite sve slike iz jedne faze, jer bi to podrazumevalo da obiđete Planetu, ceo poduhvat može biti zabavan i inspirativan. Mi smo tako krenuli u potragu za slikama baroknog majstora Mikelanđela Karavađa. Nismo postavili cilj, nemamo listu šta sve moramo videti, ali sigurno da nećemo propustiti Karavađa ako nam se ukaže prilika. S tom idejom smo krenuli u „Nacionalnu galeriju Italije“ u Napulju (Le Gallerie D’Italia), da vidimo još jedno mračno delo čudesnog slikara.
„Mučeništvo svete Ursule“ je naslikano 1610. godine za plemića iz Đenove. Doria je bio veliki obožavatelj Karavađa. U to vreme Karavađo je bio najpoznatiji slikar u Italiji. Čak ima i naziv za slikare koji su inspirisani njegovim slikanjem. Nazivaju se Karavađisti. Sliku je Doria, plemić iz Đenove, spremio za svoju pastorku koja treba da stupi u verski red kao Sestra Ursula.
Karavađo je bio poznat po neobičnom svetlu na svojim slikama, svetlu kome je teško odrediti izvor. Takođe, bio je poznat i po tome da je svece i svetice crtao tako što je za modele uzimao ljude s ulice, često i osobe s dna društvene lestvice: pijance, prosjake, prostitutke, lopove, prevarante. Bila je to dvostruka subverzija – svetlo bez izvora i likovi koji predstavljaju nešto drugo, nešto potpuno suprotno od onoga što treba da prikažu. I pored toga i najveći moralisti nisu mogli da odole lepoti slika.
Slika je smeštena u ne tako veliku prostoriju u napuljskom muzeju. Na centralnom je mestu uz još nekoliko pažljivo odabranih slika. I tu uvek stoji jedna osoba da je čuva. Kada uđete u Nacionalnu galeriju sve je urađeno u stilu Karavađa, on je na podmetačima, blokčićima, imate knjige, olovke, Karavađo je svuda oko vas. Nije bilo lako naći sliku, ali oko nje nema gomila ljudi kao ispred Direrovog autoportreta ili „Mona Lize“. Tamo dolaze samo ljubitelji slikarstva.
Voleo je da slika velike slike, naročito kada mu se ukazala posebna prilika. I ova slika je urađena na toj osnovi – ćerka plemića se odriče ovozemaljskog uživanja i odlazi da bude časna sestra. Karavađo se shodno prilici odlučio da naslika Ursulu, devojku koja je odbila da se uda za hunskog kralja Atilu nakon što je pobio 11.000 devica. S obzirom da se slika zove „Mučeništvo svete Ursule“, to je i naslikano. Atila ispaljuje strelu u devojku koja je odbila da se uda za njega. Tu su Atila, Huni, Ursula i još jedne oči koje vas gledaju i niste sigurni ko je to. A tu je i Karavađo. Jer, je upravo to Karavađo voleo da radi. Na svojim slikama je uvek imao neke skrivene detalje koji su morali pažljivo da se pronađu na slici, a često je slikao sebe, ali ne da bi se hvalio, već da bi prikazao nekog groznog lika koji voajerski posmatra scenu.
Nekolio je uslova koje morate ispuniti da biste pročitate sliku. Morali ste poznavati Karavađa, njegovu tehniku, njegovu ličnost. Zatim, morali ste da znate šta slika, priču koju pokušava da ispriča. I kada te stvari razumete, da pokušate da uronite u sliku i da je protumačite.
Ursula gleda kako joj strela probada grudi i zatim pokušava da je izvadi. Nije jasno zašto je Atila to uradio. Osoba koja umire i ubica se gledaju u oči, a do pre par trenutaka je hteo da mu bude žena. Da li je vođa Huna i jednom iskreno mislio da zaista poštedi Ursulu ili samo nije mogao da kontroliše svoje instinkte?
Karavađo se zaista zabavlja dok slika. Da li na slici gledamo njegovu iznenađenost i odsustvo osećaja pobede.
Karavađo je dobro poznavao Napulj. U njemu je tada boravio već drugi put. Izgleda da u Napulju nema mesta ni za šta drugo osim za nasilje. Uopšte nije čudno što su divlji Huni tu. Suprotnost je Ursula, ona je smirena, ona ne želi da bude deo tog divljaštva. Možda zato i umire.
Karavađo nije slikao samo lepe žene, on je pokušao da prenese i osećanja. I sve to je radio sa čudesnom svetlošću. Pre njega niko nije tako slikao.
Tokom njegovog drugog boravka u Napulju, Karavađo je konačno primio oproštaj od pape. Inače je bio preke naravi. Jednom prilikom je upao u tuču i tom prilikom je ubio drugog čoveka. Da bi izbegao smrtnu kaznu, morao je da pobegne dalje. Sicilija, Napulj i Malta su bila mesta u kojima je proveo ostatak svog života.
Kada je saznao da mu je papa konačno oprostio, spakovao je kofere i seo na brod. Nažalost, Karavađo nije stigao u Rim. Umro je na putu.
Slika „Mučeništvo svete Ursule“ je pak bila oštećena, jer nije čuvana kako treba. S obzirom da je naslikana 1610. dugo joj je vremena trebalo da se vrati u Napulj.
Restaurirana je 2025. posebnom tehnikom i tek sada su „vratili“ neke detalje. Ipak, neki su potpuno izgubljeni. Celina je, srećom, ipak tu pred nama. Divlji umetnik u divljem gradu slika divlju scenu. To se mora doživeti. Ako vas put nanese u Napulj nemojte propusti priliku da potražite Karavađa. Verujete, isplatiće vam se.