Kako od slike napraviti film i to pre nego što je iko mogao da zamisli postojanje „pokretnih slika“? To nije tako teško. Slikar mora biti maštovit, mora poznavati tehniku i mora znati kako da sve to izvede u praksi. Pokret je samo jedan aspekt. Na slici o kojoj govorimo se ne radi samo o potrebi za pokretom, to je, dakle, stara slikarska želja (pre 30.000 godina u pećini Šove u Francuskoj (Grotte Chauvet-Pont d'Arc slikari su imitirali pokret, pogledajte čudesni dokumentarni film "Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga), već o potrebi da se mnogo toga smesti na relativno malu površinu, nešto kao kada Orson Vels u filmu "Građanin Kejn" snima nekoliko planova u jednom kadru i tako u isto vreme priča nekoliko priča.
Pokret i mnogo priča u jednom „kadru“, u ovom slučaju frejmu, da ostanemo u filmskom rečniku, savršeno je naslikano u remek-delu „Sedam činova milosrđa“ (Sette opere di Misericordia). Slikar je, možete pretpostaviti, Karavađo.
Slika obuhvata sva dela milosrđa: pokopaj mrtve, poseti utamničene, nahrani gladne, primi putnike, obuci gole, poseti bolesne i napoj žedne. Važna tema u katoličkoj crkvi. Toliko važna da je crkva zabranila umnožavanje i prodaju Karavađove slike. A onda, kad malo zaronite, shvatićete da je crkva trebala da spali sliku umesto da je čuva kao dragulj. Karavađo je, čini se, kritikovao crkvu, sveštenike i vernike. On nije kritikovao ličnosti ili neke odluke, Karavađo je mnogo brutalniji. On je prikazao odsustvo milosrđa i to baš tamo gde se milosrđe zapoveda. Krenimo redom.
Delo je nastalo 1606. godine za Pio Monte della Misericordia u Napulju (slika je i danas na istom mestu). Reč je o crkvi, odnosno dobrotvornoj ustanovi koja je osnovana kako bi se ublažila beda u Napulju s početka 17. veka. Bilo je to mesto za sve one kojima je milosrđe bilo neophodno.
Slika je puna pokreta i raznih perspektiva. Karavađo je toliko sve izmešao da takva perspektiva nije moguća u stvarnosti. On je kao reditelj koji se igra i pravi eksperimentalne filmove. Karavađo uništava red, logiku i način gledanja na stvarnost.
Iako su na slici svi činovi milosrđa, nisu svi prikazani zasebno. U jednom gestu su spojena dva čina. Na desnoj strani slike se nalazi žena koja pruža dojku kako bi nahranila zatvorenika, čoveka koji se nalazi iza rešetaka. Tako su zadovoljena dva čina: poseti utamničene i nahrani gladne. To nije standardna poseta i standardno davanje hrane. Drugim rečima nije sistemsko. To ne rade ni crkva ni gradske vlasti, već jedna žena, i to krišom. Da bi se ispunio taj zahtev potrebna je hrabrost, maštovitost i, pre svega, mora se prkositi institucijama. Očigledno je da ona radi nešto što je zabranjeno. Žena, jedina od učenika u delima (ovde ne računam anđele, o njima ćemo kasnije), posmatra ostale. Svi drugi su zagledani u nešto konkretno ili su im pogledi izgubljeni.
Zahtev da goli budu obučeni nalazi se na dnu slike. Čovek daje plašt golom čoveku koji je posmatraču okrenut leđima. Tradicionalno tumačenje kaže da čovek sa šeširom i sabljom ispunjava zahtev da se odenu goli, ali scena više liči na otimanje. Pogledajte pažljivo, čovek vuče plašt prema sebi, suprotno zahtevu milosrđa, on oduzima prekrivač nagom čoveku. Čovek sa sabljom gleda s prezirom na čoveka koji je na zemlji. Nagi čovek pokušava da uzme plašt, a ne da ga prihvati kao poklon. To je prizor koji je Karavađo sigurno često gledao na ulicama Napulja, to da siromašni nešto pokušavaju da uzmu, ali im bogati ne daju. To je gledao, a ne milosrđe.
Na levom delu slike se nalazi čovek koji pije vodu, to bi trebalo da bude ispunjenje zahteva da se napoje žedni. Ali ni tu nema milosrđa. Čoveka niko ne poji. On sam pije vodu i to iz magarećih čeljusti. Inače, poznavaoci navode da su magareće čeljusti bile oružje kojim su ubijani ljudi. Kao primer navode Samsona koji je tim oružjem ubio više od hiljadu ljudi. Tu je prikazan sam čin utoljavanja žeđi, ali ne kao čin milosrđa, već kao najava budućih zločina, nakon što se potencijalni ubica napije vode.
Zahtev da mrtvi budu pokopani takođe nije jednoznačan. Na slici se vide samo pokojnikove noge i jedan čovek koji pridržava umrlog. Izgleda kao da pokojnika ne odnose da ga sahrane, već da ga sklone s mesta zločina. Po svemu sudeći samo će ga baciti iza ugla, a Karavađo se sigurno nagledao takvih prizora u Napulju tog vremena.
Na levoj strani slike nalaze se dva čoveka. Jedan nosi štap, a drugi pokazuje prstom. To je tradicionalno tumačeno kao ispunjenje zahteva milosrđa da se ugoste putnici, preciznije hodočasnici. Međutim, sam štap je prekratak da bude hodočasnički, naglašavaju tumači. Čovek ne drži štap kao što ga drže putnici tog doba, već više izgleda kao da čovek drži štap jer nekog hoće da udari. Nasilje umesto milosrđa.
Čovek koji prstom pokazuje u klasičnom čitanju kaže da on navodi hodočasnika ka kući, mestu gde treba da odmori. Ipak, taj prst više ukazuje na potkazivanje, da ovom sa štapom sugeriše koga treba još da prebije. Sve suprotno milosrđu.
Karavađo je tako kritikovao nedostatak milosrđa, a nije pokazao kako su stanovnici Napulja skloni da pomažu drugima.
Gornji deo slike pojačava taj utisak. U prvom planu su dva anđela, jedan pruža ruku ka običnim smrtnicima, što je tumačeno kao veza između neba i zemlje. Drugi anđeo samo posmatra prizor. Iza njih su žena i dete, tumačenja kažu da predstavljaju Mariju i Isusa.
Kritičko tumačenje kaže desni anđeo kao da pokušava da zadrži levog anđela koji uplašeno gleda dole, koji je uplašen jer gleda sav taj užas, a ne milosrđe. Levi anđeo kao da pokušava nešto da promeni, jer je sve što se dešava ispod pogrešno. Drugi mu to ne dozvoljava, jer je intervencija zabranjena, tako se čuva ljudska sloboda, krivci se ne kažnjavaju tako, već će kazna uslediti na kraju puta.
Na samom vrhu, inače ogromne slike, nalazi se nada. Tu je dete, najverovatnije Isus. I od svih likova samo dete ima osmeh na licu. Samo dete još uvek ne razume svo to zlo koje se dešava pred njegovim očima. Nada nije metafizička, već konkretno ljudska. Ostaje nada da dete neće biti zaraženo nasiljem, da će sledeća generacija uspeti da prevaziđe sebe. U tom osmehu je nada da ljudi mogu biti bolji, da stvarno mogu biti milosrdni.
Karavađo je naslikao sliku kao da je pokušao da izbegne cenzuru. Crkva je sve to protumačila kao činove milosrđa, čak su visoki predstavnici bili ponosni na prizore. Karavađo je naslikao sliku koja bi lako mogla da bude protumačena kao antihrišćanska i blasfemična. Možda je mogao biti i kažnjen. Ali, Karavađo je bio genijalni slikar. Prikazao je šta misli o svetu u kome živi, ali tako da svet to oberučke prihvati. Uz to je toliko poremetio perspektive da je gledalac zbunjen pa ne može tako lako doći do sadržaja. Pokret i multiperspektivnost poslužili su Karavađu da zbuni gledaoce, ali i da u jednom kadru prikaže užase koje je svaki dan gledao na ulicama Napulja.
Slici se i danas dive kao prikazu činova milosrđa i to pošto pre toga prošetaju ulicama Napulja, jer drugačije se ne može do slike. Nada deteta s vrha slike nije bila opravdana.