Slika je ogromna. Bezmalo kvadrat, četiri puta pet metara. Na slici nema praznog prostora, sve je ispunjeno do zadnjeg santimetra. Nema jednog centralnog motiva. Ima svega. Mnogo toga. Zato treba razviti strategiju. Recimo ovako – prvo se gleda izbliza, posmatraju se delovi, ne bi bilo precizno reći detalji, jer svaki deo može biti zasebna, ne mala slika, koja je, uzgred, puna detalja, a kada se ukaže prilika, kada nema ljudi ispred nje, što je retko, gledalac se mora brzo udaljiti kako bi je video u impozantnoj celini. Čim se ljudi, kao mravi okupe ispred platna, i gledalac se mora vratiti detalju. Gledalac ponavlja ciklus dok se ne zasiti ili dok mu ne dosadi guranje s drugim mravima.
Slika je nazvana „Grand tableau antifasciste collectif“ (Large collective antifascist painting). Radnja se dešava 1960. godine, te godine je nastala i slika.
Slika je zapravo politički čin, bunt, reakcija na strašan događaj – mučenje i silovanje Džamile Bupače (Djamila Boupacha), aktivistkinje Alžirskog nacionalnog oslobodilačkog fronta (FLN) pogrešno optužene za bombaški napad u Alžiru 1960. godine.
Slika je fantastična i zastrašujuća u isto vreme. Efekat je dvostruk bez obzira na to da li je posmatrate kao celinu ili gledate detalje. Umetnici su bili besni. Besni i nemoćni. Zato su morali da urade nešto što će iskazati njihova osećanja. Velika slika je znak pobune u sećanje na žrtvu.
Slika je jedna, ali je slikara više. Kolektivni poduhvat je pokrenuo umetnik Žan-Žak Lebel (Jean-Jacques Lebel). On je na levoj strani nacrtao totemski stub. Potom je zalepio reprodukciju Madone s detetom i napisao je reči „la morale“ (moral) i „la patrie“ (otadžbina). Zatim je dodao dva italijanska isečka iz novina sa glavom kardinala Otavijanija, koji je zagovarao kolonizaciju Magreba uz objašnjenje da je reč o „civilizacijskom poduhvatu“.
A onda je platno preuzeo milanski slikar Enriko Baj (Enrico Baj). On je nacrtao dve ratničke figure i malu okruglu glavu sa desne strane.
Ispred platna je onda stao Roberto Kripa (Roberto Crippa), u čijem studiju se radnja i dešava, dakle, domaćin. On je iznad ratnika naslikao crnu svastiku. Tako je uporedio francuske vlasti s Gestapom, zloglasnom Hitlerovom tajnom policijom. Umetnik hoće reći da francuske vlasti muče ljude tokom i posle bitke za Alžir (1957.) kao što je to radio i Gestapo tokom Drugog svetskog rata. Kripa tako izjednačava nacizam i kolonijalizam.
Kasnije je Lebel zalepio kopiju „Manifesta 121“, Deklaracije o pravu na neposlušnost u alžirskom ratu.
Zatim je Đani Dova (Gianni Giancarlo Dova) naslikao velike bele antropomorfne oblike, dok je Antonio Rekalkati (Antonio Recalcati) dodao otiske tela na zelenoj pozadini.
Lebel se vratio slici pa je upisao ključne reči „Setif“ i „Konstantin“ – mesta masovnog masakra 1945. i početka kolonizacije Alžira 1830. godine.
Na kraju je, pred već skoro popunjeno platno stao islandski umetnik Ero (Erró). Slikar je organizatorima izložbe predao vlažno platno. Pošto je poslednji put mahnuo četkicom po platnu nosači su odneli platno u galeriju „Brera“ u Milanu, gde je prikazana na izložbi nazvanoj „Anti-Proces 3“. Ero je, u svom stilu, naslikao masu vrištećih glava.
Izložba, na kojoj se moglo videti ovo delo, nije dugo potrajala. Već posle dve nedelje u galeriju su upali naoružani karabinjeri. Sklonili su ram da bi veliku sliku smotali u palačinku. Tako savijena je stajala 27 godina. Vraćena je umetnicima teško oštećena. A onda su je restaurirali i od tada slika obilazi svet. Bila je u Parizu, Hamburgu, Beču, Madridu, Alžiru… A onda je došla u Minhen gde je izložena u galeriji Lenbahhausa (Lenbachhaus). Ali ne u istorijskoj zgradi, već u velikom prostoru koji je smešten između stanice metroa i površine, ulice. To je ogroman prostor koji se preuređuje za svaku izložbu.
„Grand tableau antifasciste collectif“ je bila izložena u okviru projekta „Nadrealizam i antifašizam“. Namerno nisam rekao izložbe, iako bi to bilo ispravno, jer je to ipak bio projekat koji po svim kriterijumima nadilazi standardnu izložbu.
Dok hodate velikim prostorom između podzemlja i površine pratiti politički aktivizam nadrealista, ne samo kroz umetnost, već praktično u svim mogućim aspektima političkog i društvenog delovanja. Bio je to jak i dosledan otpor kolonijalizmu i fašizmu.
U Nemačkoj takva izložba/projekat nosi još dodatnog naboja, posebno u svetlu rasta AfD-a, nemačke stranke koja priziva nacističku ideologiju. Posebno je provokativan naziv izložbe: „Ali živeti ovde? Ne, hvala“. Taj slogan se mogao videti svuda po Minhenu, mesecima pre otvaranja i za vreme izložbe. Time se ne sugeriše da se beži, već da se bori. Da se ne sme odustati od borbe protiv zla.
Kustosi Stefani Veber, Adrijan Đukić i Karin Althaus su objasnili da je „insistiranje mnogih nadrealista na razotkrivanju ugnjetavanja koje je u osnovi većine modernih političkih sistema učinilo njihovu umetnost tako korisnom kao političko sredstvo“.
Neki od umetnika i umetničkih grupa su učestvovali i u oružanim borbama protiv nacista. Recimo, francuska grupa „La Main à plume“. Andre Breton, neformalni otac nadrealizma, osnovao je revolucionarno udruženje. Na izložbi je mogla da se vidi neverovatna fotografija. Breton zajedno sa meksičkim slikarom Dijegom Rivijerom i sovjetskim revolucionarom Lavom Trockim u Meksiko Sitiju.
Pored slika i fotografija publika je mogla da vidi časopise, knjige, dokumenta, fotografije i još mnoga toga. Sve je bilo povezano s umetnošću i nedvosmislenim političkim stavom.
Slika „Grand tableau antifasciste collectif“ je šlag na torti izložbe, zastrašujuće platno koje vas ostavlja da mislite o lepoti i užasu u isto vreme. O nadrealnom u umetničkom i nakaznom u političkom kontekstu, ali pre svega govori o hrabrosti onih koji su inspirisali nastanak slike, kao i onih koji su je naslikali. Nadam se da će govoriti i o hrabrosti onih koji su je gledali, izbliza i izdaleka.