Prethodna 2025. godina bila je filmski bogata, ali se nije sve dešavalo samo na velikom platnu ili, češće, na ekranima. Godinu je obeležila i jedna izložba. Nimalo filmski, rekao bi neko. E, baš i nije. Drugu polovinu prošle godine obeležila je izložba koja je organizovana povodom osamdesetog rođendana velikog umetnika Vima Vendersa (Wim Wenders).
On nije samo reditelj, već je i slikar, a dobro je poznato da je i vrstan fotograf. Sve to je nekako povezano u celinu – sve to su vizuelne umetnosti. Venders je umetnik u punom značenju te reči. On stvara umetnička dela u kojima se može uživati samo na vizuelnom nivou, ali je dobro i udubiti se. On je nežan, suptilan, lagano vodi priču, dok gledate njegove filmove osećate se kao da plovite kroz scene i likove.
Venders je u intervjuima ponavljao da najviše voli da se izgubi u gradovima koje posećuje. Na neki način on je gledaocima dao ključ za čitanje njegovih dela – prepustite se, izgubite se, istražujte, lutajte, ne plašite se, nećete se izgubiti. Venders vas ne vodi kroz filmove, on vam daje šansu da se izgubite. A to nije mala stvar. Tek kada se izgubite možete nešto pronaći, tek tada možete otkrivati nove svetove.
Povodom 80. rođendana velikog nemačkog, ali se mora dodati i svetskog umetnika, upriličena je izložba u Bonu, glavnom gradu nekadašnje Zapadne Nemačke, u muzeju/galeriji „Bundeskunsthalle“. Pored toga što voli vizuelne umetnosti, Venders je veliki fan muzike. U njegovim filmovima muzika igra važnu ulogu. Može se reći da je muzika jedan od junaka u njegovim narativnim delima.
U poslednjem filmu „Perfect Days“, glavni junak sluša muziku na kasetama, iako može da sluša na CD-u ili, još bolje, na MP3 uređajima. Međutim, on sluša sve omiljene rediteljeve bendove na dečačkom izvoru – kasetama. Na izložbi smo mogli videti upravo te kasete i taj kasetofon koji možemo videti i na filmu. Uživanje za svakog fana.
Muzika u njegovim filmovima nikada nije grandiozna, muzika je elegantna i emotivna. Muzika igra ulogu.
Na samom ulasku nas je dočekala velika slika i pravi kaput koji je nosio anđeo u filmu „Nebo nad Berlinom“ (Der Himmel über Berlin). Kakav uvod u izložbu!
I tako smo šetali iz prostorije u prostoriju gledajući inserte iz filmova, stvari sa seta, njegove skice, fotografije, slike, instalacije… Videli smo delove stvaralačkog procesa.
Na zidovima smo čitali njegove misli, ideje i razmišljanja. Venders i kustosi su u jednu veliku prostoriju postavili desetak platana na kojima su išli filmovi iz njegovih filmova. Sve je pratila muzika, kao na koncertu, puštane su njegove omiljene pesme, kao i muzika iz filmova.
Na sredini prostorije postavljeni su lejzibegovi. Tu ste mogli da se udobno smestite, što smo mi naravno uradili. Legli smo i gledali inserte. U drugoj prostoriji ste mogli da stavite 3D naočare i uživate kao u pravom u bioskopu.
Fasciniralo nas je koliko je ljudi učestovalo u organizaciji izložbe, koliko je truda uloženo i to za reditelja koji je pola svoje karijere proveo van Nemačke i koji nije snimao filmove koji će veličati narod, naciju, zemlju… Niko ga nije proglasio za izdajnika, niti ga se odrekao.
Venders je takav umetnik da ga možete posmatrati kroz pojedinačna dela, kao i sve ostale, ali sve što je on radio možete sagledati i kao celinu, što nije slučaj sa svim umetnicima. On je reditelj koji jednostavne stvari, poput čišćenja toaleta ili skakanja u cirkusu, može učiniti ljudskim i emotivnim. Drugačijim. Svet nakon gledanja Vendersa posmatramo drugim očima. Ko kaže da umetnost ne može da promeni svet…
Galerija slika
