Dugo sam, još kao dečak, gledao šarene omote nekolika knjiga. Svetloplava pozadina i neobične slike, kao da su ih deca crtala. Sva imena na tim koricama zvučala su mi nepoznato i daleko. Fuentes, Donoso, Markes… Tek kasnije sam počeo i da čitam to što je bila smešteno između neobičnih korica. Reč je o ediciji Hispanoamerički roman.
Naslov „Poljubac žene pauka“ (Manuel Puig) stalno sam ostavljao za kasnije. Ne iz nekog posebnog razloga, već mi nije privukao pažnju. I tek nedavno sam rešio da se posvetim i tom siročetu iz moje južnoameričke kolekcije.
Ispostavilo se da mi je utisak bio pogrešan. Roman je ostavio jak utisak. Na prvom mestu zbog neobične forme. Naime, nema pripovedača, sve saznajemo direktno od samih junaka, što ovaj roman približava drami. Najveći deo radnje se odvija u zatvorskoj ćeliji koju dele Valentin, nepokolebljivi revolucionar i Molina, homoseksualac koji je tu zbog zavođenja maloletnika. Njih dvojica se povezuju kroz razgovore, ceo roman njih dvojica razgovaraju, a priča izlazi iz ćelije kada Molina prepričava filmove Valentinu. Prepričavanje filmova (ukupno pet) služi nam da bolje upoznamo neobične junake.
Razgovori, a ponekad pratimo i tok svesti junaka, menjaju obojicu zatvorenika. Valentin, koji nastupa sa izrazito muških principa počinje da razume Molinu, koji zastupa ženski princip. Molina uvek traži melodramatičan ugao gledanja, a potom i prepričavanja filma, bez obzira na druga moguća „čitanja“. Molina takođe menja svoje stavove pod uticajem ne tako raspričanog Valentina.
Unutrašnje vrenje u junacima se dešava ispod površine, jer su njihovi dijalozi „obični“, nema filozofskih i dubokih rasprava, ali ispod te površine čitalac može videti čitav jedan svet, naravno, ako uloži mnogo više od površnog praćenja radnje.
Ovo je roman koji kao da je napisan da testira vašu fleksibilnost i da vam postavi pitanja na koja možda nemate jasne odgovore. Zato oprezno jer poljubac žene pauka može biti i smrtonosan.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.