Xavier Dolan je čudo od reditelja. Tridesettrogodišnji Kanađanin već ima zavidnu rediteljsku i glumačku karijeru. Prvi film „I Killed My Mother“ režirao je sa samo 20 godina. U filmskom svetu Dolan se može zvati čudom od deteta.
Njegov najbolji film, so far, je „It’s Only the End of the World“. Briljantnu i bizarnu ideju vrhunski je pretvorio u slike. Glavni junak se vraća kući posle 12 godina odsustva. On je pisac. Vraća se porodici da bi im saopštio da boluje od neizlečive bolesti. I taman kada hoće da izusti da će uskoro umreti neko ga prekine. Svaki put. Napetost je nepodnošljiva. Publika u bioskopima je izviždala film. Junak ne uspeva da kaže da će uskoro nestati, zauvek. Porodica ostaje jednako nesrećna kao i da je čula surovu činjenicu.
Dolan je snimio težak i mučan film. Ujedno je snimio i maestralnu analizu porodičnih odnosa. Kako bi sve bilo jasno autor je podigao sve reglere – ispričao je ekstremnu verziju priče koju smo svi doživeli u nekom obliku. Koliko puta vam se dogodilo da ste porodici hteli nešto da saopštite, a niste uspeli, iako vam je bilo na vrhu jezika? Da li vi niste uspeli, niste imali snage, ili su okolnosti bile takve da niste stigli da izgovorite, svejedno je, niste rekli to što ste hteli, niste pričali o vašoj muci, a planirali ste danima kako ćete upravo to uraditi. E, o tome Dolan govori. Nije ni čudo što su ga mnogi izviždali.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.