The Cure su izdali album (Songs of a Lost World) posle 16 godina. To je razlog za radovanje, ali i za strepnju. Radovanje, jer stiže nov materijal jednog od omiljenih bendova, i to posle veoma duge pauze. Istovremeno, tu je i strepnja, sa svim pitanjima: može li bend, posle toliko pesama i albuma, i dalje pomerati granice; šta ako ništa ne valja; hoće li upravo taj album promeniti sliku o bendu… Onda su stigla dva singla, pa i album.
Album nije razočarao – The Cure snimili su još jedno veliko delo. Preporučujemo da ga poslušate, ali ovde govorimo samo o jednoj pesmi. Onoj koja zatvara album i koja se zove – rekli bismo, logično – „Endsong“, jer, kako drugačije zatvoriti album.
Kritičari govore o najličnijem Smitovom (Robert Smith) albumu, o pesmama koje ostavljaju slušaoce same posle svakog odsviranog broja, o tome da bend ipak nije nemilosrdan, jer ostavlja tračak nade, taman toliko da preživite do sledeće pesme.
The Cure ponovo stvaraju pesme koje se mogu meriti s najboljim momentima u njihovoj karijeri.
I na kraju, ostaje još jedna stvar. Desetominutna elegija – teško da može mračnije. Smit kao da stvara i peva s one strane života i smrti.
Nema ovde marketinga, fokus grupa, ne misli se o prodaji niti o tome šta neko želi da čuje. Ova pesma nastala je jer drugačije nije moglo. Da je nije napisao, ne bi mogao podneti sebe. Ovde nema ni trunke industrije, ovo je čista muzika, čista poezija. Da su živi francuski simbolisti, odmah bi primili Smita u klub. Doduše, možda bi mu pravili probleme zbog činjenice što je još uvek živ…
Dvojica najvećih umetnika današnjice – Nik Kejv i Robert Smit – pevaju o čistom mraku. Muzički svet ih slavi, dok oni tonu i uzdižu se, dok nestaju i vraćaju se. Izgleda da umetnost nije tu da bi nas veselila, niti da bi nas tešila. Ona nam pomaže da se lakše nosimo s prolaznošću, smrću, beskrajem koji ne možemo ni zamisliti, ali ga možemo osetiti – ako nikako drugačije, onda bar dok slušamo poslednju pesmu izgubljenog sveta.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.