Povratak pravde kroz cev revolvera

Justified: City Primeval – Povratak pravde kroz cev revolvera

Postoje likovi koji prežive svoje serije. Raylan Givens, američki marshal sa šeširom koji ne skida ni dok mu svet gori pod nogama, jedan je od njih. U „Justified“, originalnoj seriji koja je trajala od 2010. do 2015, Raylan nije bio samo antiheroj; on je bio sila prirode, neukrotiv, ali ljudski krhak. Lik koji dolazi iz pera Elmorea Leonarda, a kojeg Timothy Olyphant oživljava s preciznošću klasičnog revolveraša, ostavio je trag u pejzažu modernog televizijskog narativa kao jedan od poslednjih istinski harizmatičnih predstavnika zakona – čovek koji više veruje u svoj instinkt nego u paragraf.

Originalna serija je pulsirala u ritmu Apalačkih brda Kentakija, između metaka, porodičnih prokletstava i kriminalaca koji više liče na junake grčke tragedije nego na obične negativce. Harlan County je bio mikrokozmos propalog američkog sna, a Raylan Givens njegov hodajući simbol: čovek s pištoljem i prošlošću koja je stalno disala za njegovim vratom. Serija je bila briljantna kombinacija dijaloga koji puca bolje od svakog okršaja, te likova koji su živeli punim plućima čak i kada nisu izgovarali ni reč. Prava, muževna, prljava poezija pravde.

I onda je nastupila tišina. Raylan se povukao. Ali svet se nije popravio. Upravo zato „Justified: City Primeval“ dolazi kao prirodni produžetak, kao metak koji se odavno ispalio, ali tek sada pogađa metu.

City Primeval menja teren: iz ruralnog Harlana preskačemo u urbano grotlo Detroita, grad koji u ovoj seriji pulsira utonuo u asfaltni blues i zagušljivu atmosferu grada gde zakon zna za poraz. Olyphant se vraća, stariji, istrošeniji, ali i dalje sa pogledom koji seče kroz laži kao kroz dim salona. Njegov Raylan sada nosi više bora nego metaka, ali i dalje je sposoban da jednim pogledom razreši situaciju – ili je bar zakomplikuje do pucanja.

Ovo nije samo nastavak – ovo je sudar epoha. Raylan, kao relikt jednog sveta koji više ne postoji, bačen je u sredinu moderne kriminalne enigme koja deluje hladnije, brutalnije, ali i dublje ukorenjene u sistemsku trulež. Naspram njega stoji Clement Mansell, „The Oklahoma Wildman“ (Boyd Holbrook), gotovo demonska sila haosa. Mansell nije tipični negativac; on je praznina koja proždire moral, lik koji podseća da zlo više ne nosi šešir i ne puši cigaretu – ono se smeška dok ti preti. Uloga Mansella daje seriji tamniji ton, šireći narativ izvan granica klasičnog vesterna.

Ali opet, sve se vraća na Raylana. Timothy Olyphant igra ga s težinom čoveka koji zna da više ništa ne duguje ovom svetu, ali ipak ne može da prestane da pokušava. Njegova gluma je tih uragan: suzdržana, elegantna, ali ispunjena unutrašnjim potresima. Svaki njegov pokret, svaki pogled, svaki ironični osmeh nosi težinu svih godina, svih izgubljenih pravdi koje su ga oblikovale. U njegovoj igri oseća se hronologija – ne samo života lika, već i televizije koja je evoluirala, ali mu još duguje prostor.

Režija je promišljena, kadrovi su škrti ali precizni. Boje su hladnije nego u Harlanu, tempo je sporiji, ali to ide u prilog atmosferi: ovde se ne trči, ovde se čeka. Čeka se greška, pucanj, istina. Dijalozi su i dalje briljantni – škrti, otrovni, ali duboko emocionalni. Svaka rečenica deluje kao da je uklesana u granitu.

Muzika, ambijent, i narativni lukovi u „City Primeval“ podsećaju na moderni noir u kome se granice pravde i osvete brišu kao tragovi cipela u snegu. Ovo je serija koja ne traži da je voliš odmah – ona te tera da ostaneš, da se udubiš, da razumeš. Da slušaš tišine između rečenica.

U središtu svega ostaje Olyphant. Njegova gluma u „City Primeval“ nije samo nastavak onog što je ranije izgradio – to je redefinisanje. Raylan više nije samo revolveraš u vremenu koje ga prevazilazi. On je sada i otac, i relikvija, i poslednja linija odbrane protiv sveta koji više ni ne zna šta znači poštenje. A ipak – on ne odustaje.

„Justified: City Primeval“ je više od pukog nastavka, to je filmsko pismo o Raylanu koji pokušava da ostane ono što jeste u svetu koji to više ne priznaje. I u tome leži njegova veličina. I tragedija. I lepota. I ako je ovo poslednji put da ga vidimo – nek bude zapamćen kao marshal koji je znao kada da puca, ali još bolje kada da ćuti.

Napisao MadH8er. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.