Poznaje li Robert Boba

Bob Dilan je počeo karijeru kao pevač protestnih pesama, prva četiri albuma su akustična, samo jedna gitara i glas. Onda je Dilan odlučio da sve promeni, uzeo je električnu gitaru i okupio muzičare. Električne godine uključuju tri albuma remek-dela: Bringing It All Back Home (1965), Highway 61 Revisited (1965) i Blonde on Blonde (1966). Potom je pao s motora i rešio da ponovo sve promeni. U tom periodu je snimio šest albuma. Godine 1974. započinje novu fazu, s grupom „Bend“ kreće na veliku turneju, svira u velikim prostorima, pre svega u arenama. A onda mu je to dosadilo, što se dalo očekivati. Tako sledeće 1975. godine odlučuje da se vrati korenima, da više ne svira velike hale, već zakazuje niz koncerata u malim mestima, samim tim svira u manjim, intimnijim prostorima, gde je bend bliži publici, a to je bila i glavna (nova) zamisao. Dilan kreće na turneju po Kanadi i SAD. Na put vodi fantastičnu ekipu. Tu su Joan Baez, Roger McGuinn, Joni Mitchell, Ronee Blakely and Ramblin’ Jack Elliott… Turneja je snimljena, ali nije sklopljena u logičnu celinu. To je uradio Martin Skorseze (Martin Scorsese) 2019. I ne samo to, već je dodao i pseudodokumentarne delove. Tako je nastao film „Rolling Thunder Revue: A Bob Dylan Story by Martin Scorsese“.

Film počinje ludo, tako što današnji Dilan govori o toj turneji. Zapravo, kaže da se ničeg ne seća iz tog perioda. Kaže da se sve to dogodilo tako davno, toliko davno da on tada nije ni bio rođen. Ni dalji tok filma ne može se nazvati standardnim. Sve vreme gledamo Dilana i ekipu kako pričaju, sreću s fanovima, sede i čekaju nastup… Onda nam Skorseze pušta pesme s te turneje, slušamo cele kompozicije. A tu su i igrani delovi. Recimo, Šeron Stoun (Sharon Stone) igra fikcionalnu verziju sebe. I tako se smenjuju scene i sve one govore o čudnom i ćutljivom čoveku koji izvodi svoje pesme bez vidljivih reakcija, neke kompozicije izvodi bez ikakve facijalne ekspresije. Kao da nije tu, ali je i tu. Kao da mu je stalo do toga što radi, ali ga malo i briga. Tako se ponaša i van scene. I dok ljudi govore o Dilanu, a mi gledamo Dilana kako se ponaša i kako izvodi svoju muziku, sve manje znamo o njemu. Posle 142 minuta, koliko film traje, Dilan je veća misterija nego što je bio pre nego što smo počeli da gledamo film.

Što više budete slušali i gledali ovog umetnika i nobelovca manje će vam biti jasan, što više uranjate to ste dalji. To je paradoks koji oko sebe širi čovek koji traje toliko dugo koliko postoji i sam rokenrol.

Dilan je našminkan, on nosi neku vrstu maske na svim nastupima na toj turneji, kako svaki koncert odmiče tako se maska topi, da je na kraju otkrila deo umetnikovog, skoro pa bezizražajnog lica, iza maske se pojavljuje nova maska. Očigledno je da se Dilan dobro oseća iza maske. Kao da je hteo da kaže da on uvek nosi ne samo jednu masku, već ih uvek ima nekoliko. To što ih ne vidimo nije naš problem. Skorsezeov film je još jedan dokaz da nikada nećemo saznati ko stoji iza svih tih maski. Koliko god da se trudili, koliko god da pokušavali, Bob Dilan će ostati misterija. Ne bi bilo čudno da je Bob Dilan misterija i za samog Roberta Cimermana.