U Srbiji se politika odavno pretvorila u takmičenje u brojkama.
Nije naročito važno šta je na nekom skupu rečeno, niti da li je tamo izrečena jedna pametna, ili (pre) deset glupih…
Pitanje je uvek isto: koliko ih je bilo?
Kao da se svaka politička rasprava na kraju svede na računanje! Prebrojiš grla, podvučeš crtu i proglasiš pobednika. Stočna pijaca!!!
Zato je Slavija i izazvala toliko nervoze. Kod svih…
Ne zato što su studenti otkrili neku novu političku ideju. Nisu. Korupcija, pravosuđe, zdravstvo, plate, poljoprivreda, Kosovo – sve to slušamo već godinama (ili decenijama). Njima se pune stranačke brošure, politički programi, predizborni govori i skupštinske rasprave. Niko na Slaviji nije izmislio ništa.
A nije ni trebalo…
Poenta je u ljudima (množina od čovek).
Politička Srbija već dugo ne pamti skup na koji je došlo toliko sveta bez nekog jasnog povoda (izborna krađa, neka tragedija, Rio Tinto, nastavi niz) i bez ozbiljne stranačke infrastrukture iza sebe. Bez odbora koji zovu telefonom, bez komesara koji prave spiskove, bez organizovanog prevoza, bez nadnica…
Ljudi su jednostavno došli. Nekome će to zvučati kao sitnica… Ali nije!
To je, zapravo, najvažnija vest sa Slavije.
Vlast zna kako da se nosi sa opozicijom. Zna kako da je napadne, posvađa, iscrpi ili marginalizuje. To su već rutinski poslovi. Problem nastaje kada se pojavi nešto što nije deo poznate političke matematike.
Otuda i nervoza koja se mogla osetiti već istog dana.
Umesto rasprave o porukama, počelo je prebrojavanje. Koliko ih je bilo? Koliko će ih biti sledeći put? Možemo li mi da okupimo više? Možemo li da napravimo veću sliku?
U tome ima nečeg duboko Srpskog (znam da „s“ ide malim slovom, al jbg…). Kada nemaš odgovor na pojavu, meriš je metrom. Kada ne možeš da osporiš utisak, krećeš da brojiš.
Međutim, Slavija nije otvorila problem samo vlasti.
Otvorila ga je i opoziciji.
Godinama slušamo priču o tome kako je potrebno objediniti opoziciju, napraviti novu platformu, potpisati još jedan sporazum i pronaći formulu koja će pokrenuti društvo. Onda se pojave studenti i pokažu da energija ne nastaje uvek za pregovaračkim stolom. Nekad nastane i mimo političkih partija.
Posebno mimo mandata, kvota i redosleda…
Zbog toga je studentski pokret postao neprijatna tema za čitavu političku scenu.
Vlast u njemu vidi nešto što ne kontroliše.
Opozicija vidi nešto što nije stvorila.
Ni jednima ni drugima to nije naročito prijatno.
Zato je potpuno pogrešno posmatrati studente samo kao studentski pokret. Hteli oni to ili ne, dopadalo se to njima ili ne, oni su postali politički faktor. Ne zbog programa, ne zbog ideologije i ne zbog ambicije da postanu stranka. Već zbog nečega mnogo jednostavnog, pokazali su da još postoje ljudi (množina od čovek) spremni da se okupe oko neke ideje (ili pre vrednosti?), a da ih na to nije naterala partijska disciplina.
To im daje političku težinu.
Sve ostalo su brojke.
A brojke, kao što znamo, u Srbiji nikada nisu bile problem. Problem je uvek bio poverenje.
Zato pitanje nije koliko je ljudi bilo na Slaviji.
Pitanje je koliko je ljudi u ovoj zemlji još spremno nekome da poveruje.