Filmska priča o magarcu i njegovom životu, nije teško pretpostaviti, tužnom i teškom, mora početi s velikim filmom „Au hasard Balthazar“ Roberta Bresona. Magarca Baltazara maltretiraju i zlostavljaju, svi osim jedne devojčice. Umesto da bude nagrađena zbog dobrote koju je pokazala prema sirotom stvorenju i sama će, kad odraste, biti žrtva nasilja.
Remek-delo velikog stiliste inspirisalo je poljskog reditelja Jeržija Skolimovskog (Jerzy Skolimowski) da snimi film „EO“. Priča prati magarca, neobičnog imena – EO. Životinja tužnih očiju i pitome prirode takođe trpi nasilje. Međutim, ovde ima više dobrih ljudi koji se prema njemu odnose kao prema živom biću (ne znamo da li će svi dobri biti kažnjeni).
Kako kritičari nagoveštavaju, EO je metafora o modernoj Evropi, kako bi jedan magarac mogao videti današnjicu u ovom delu sveta. To, zapravo, ne zvuči tako ubedljivo, više se može tumačiti kao učitavanje značenja u film.
EO je pre svega vizualno zadivljujući film. Noćne scene u šumi urađene su maestralno. Ceo film je priča o surovosti i lepoti, istovremeno. O strahu, nadi i ponekad dobroti. Priča je postavljena univerzalno, tako da se praktično sve može učitati u nju, pa i današnja Evropa.
Nije lako gledati kada ljudi maltretiraju biće koje nije u stanju da se brani. Uopšte, nije prijatno posmatrati kada jaki muče slabije, bespomoćne. S druge strane je lepota same slike, reditelj kao da je hteo da se igra s gledaocima. I uspeo je u tome. Pružio nam je neverovatan spoj – lepotu i traumu i isto vreme.
Možete pretpostaviti da je reč o jedinstvenom gledalačkom iskustvu, ako možete da podnesete surovost. Za lepotu ne sumnjam. Ako ne možete, povlačim preporuku.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.