Nešto malo o skupovima… Posebno ovim velikim, političkim, posle kojih se uvek nađu neki likovi, da svesno ili nesvesno kritikuju, govore kome je tu mesto, a kome nije, pričaju o propuštenim prilikama i slično…
Pa ovako… Imamo više vrsta političkih skupova i osnovna podela je na skupove podrške (samo im ime kaže, organizuju se kao izraz podrške nekom, ili nečemu) i skupove na kojima se javno izražava nezadovoljstvo (opet nekim, ili nečim) ili ti u srpskom narodu popularno nazvane „demonstracije“.
U okviru demonstracija (skupova na kojima se ispoljava nezadovoljstvo) opet imamo više podela, ali za sada ćemo se zadržati na dve osnovne. Prva grupa bi bile nenasilne demonstracije, a druga, logično neredi…
Imamo i još jednu bitnu podelu, a to su demonstracije čiji je jedini cilj promena režima i naspram njih, demonstracije nezadovoljstva.
Demonstracije promene su uvek, ali baš uvek i nasilne. Na demonstracijama se ništa ne menja demokratski, već silom. Poslednji primeri su demonstracije u Nepalu i Majdan u Ukrajini. Njihov cilj je smena režima odmah i sada, a taj cilj se bez nasilja, naprosto, ne može postići.
Demonstracije nezadovoljstva, sa druge strane mogu biti i nasilne i nenasilne, u zavisnosti prvenstveno od organizatora demonstracija, ali i od samih demonstranata i njihovog viđenja načina izražavanja nezadovoljstva, pa možda čak i želje učesnika, da demonstracije iz oblika izražavanja nezadovoljstva, pređu u oblik demonstracija promene.
Pretpostavljam da i sami zaključujete zašto sve ovo pišem.
Demonstracije u Srbiji, u organizaciji studenata, od početka su bile izrazito nenasilne, sa jasnom i nedvosmislenom manifestacijom nezadovoljstva. Ni na jednoj od mnoštva održanih demonstracija, nije pokazana nikakva želja, a kamo li volja za nasilnom promenom vlasti. Čak naprotiv!
U četiri univerzitetska centra, posle najmasovnijih demonstracija koje je ova zemlja videla, niko nije pozvao na nasilno rušenje vlasti! Ni jedan studentski zahtev nije bio usmeren u pravcu rušenja države, niti je pak i jednim jedinim gestom, bilo kog od pripadnika studentske zajednice, nagovešteno bilo kakvo ponašanje, usmereno ka izazivanju, ili pak eskalaciji nasilja.
Iako jasno nezadovoljni režimom, ni jedan studentski skup, niti je najavljen kao skup na kome će se promeniti vlast, niti je pak bilo ko pozvao na promenu vlasti. Čak naprotiv, kada su zahtevi sa krivične odgovornosti, prešli na političku, zatraženi su izbori! Postavljen je zahtev za demokratskim procesom koji može, ali i ne mora da dovede do smene režima. Zahtev koji može, ali i ne mora da dovede do ujedinjenja svih onih koji dele nezadovoljstvo stanjem u Srbiji… Zahtev koji isključuje nasilje!
I onda neko kaže propuštena je šansa…
Ništa nije propušteno! Osim nasilja!
U Beogradu je 15. marta održan veličanstven skup, najveći u istoriji ovog grada i cele Srbije. Na ulicama je bilo više od 300.000 ljudi, vlast je pokušala da isprovocira nasilje, ali su studenti odbili da budu deo tog igrokaza!
Cilj demonstracija je bio da se pokaže nezadovoljstvo i ono je pokazano na najbolji mogući način! Ni jedan razbijen izlog, a kamo li glava!
I posle protesta ulice čistije nego što je to u stanju da očisti gradska čistoća!
Slično je bilo i 01.11. u Novom Sadu.
Više od 110.000 ljudi je izrazilo poštovanje žrtvama nadstrešnice i saučešće njihovim porodicama. Ali i nezadovoljstvo i prema režimu i političkoj eliti!
Ni jedan poziv na nasilje nije upućen, niti je sa ovih demonstracija upućena bilo kakva poruka, osim poruka ljubavi i mira!
Nadija i Savo su jedina slika koja će ostati i koja će se pamtiti, a to dvoje mladih ljudi nisu propustili šansu da se zagrle. Jedine suze koje će se pamtiti, su njihove suze! Čiste i iskrene, upućene jedno drugom zbog ponovnog susreta i svima nama, kao podsetnik za sve buduće susrete…
A oni koji pričaju o propuštenim šansama, imaju šansu da nekog ponovo sretnu i zagrle. Oni koji bi da na prečac menjaju nešto, imaju priliku da promene sebe.
Oni koji misle da nekom nije mesto na protestima, pre će biti da su sami zalutali…
Prvi sam ja!
Više ne pristajem na propuštene šanse!
Pokušaću, da kao i ti mladi ljudi, uvek tražim novu i da budem uporan, koliko je do mene…
Sve se menja, moram i ja!