Današnja preporuka je film koji će vam možda otvoriti vrata do novog reditelja. Osim ako već uveliko niste upoznati sa njegovom karijerom. U pitanju je film Romana Polanskog „Based on a true story“.
Polanski svaku priču gradi na isti način. Uvek sve počinje potpuno otvoreno, a onda se prostor za glavnog junaka ili junake, polako zatvara, da bi se na kraju skupio u tačku. Primera radi, u filmu Carnage scena počinje sa kamerom koja prikazuje dva dečaka na ulicama Njujorka, a potom se kamera seli u stan. U to malo prostora se nalaze četiri lika, koja sve vreme pokušavaju da razgovaraju. Od velike sobe, u pojedinim momentima, kamera se seli u još manji prostor. Na kraju svi ostaju bez prostora, zatvoreni u svoje svetove.
U drugom filmu Cul-de-Sac, takođe počinje široko. Početne scene nam prikazuju beskrajni horizont, zatim se sve seli u veliku kuću. I od velike kuće se seli u male prostorije u kojima jedan lik (uljez) maltretira stanare. The Pianist i J’accuse takođe pričaju priču o čoveku koji beži od neprijatelja, od onih koji ne prihvataju drugačije, a čiji se prostor sve više smanjuje. Glavni lik je sateran u ćošak. Samo nekolicina ga podržava. I tako možemo reći za svaki njegov film…
Širina kojom Polanski započinje je kao početak života, horizonti su otvoreni, izbora je pregršt, ali vremenom starite i taj prostor se sužava, dok na kraju ne ostanete sami i stari. Njegovi filmovi imaju mnogo veću i univerzalniju priču od same radnje filma. Radnja je tu samo kao inspiracija, a priča je uvek mnogo veća.
Utisak je kao da je Polanski smislio filmsku formu na osnovu sopstvenog života. Naime, izgubio je majku u koncentracionom logoru, bio je zarobljen u Varšavskom getu, zatim je pobegao u drugu državu i na drugi kontinent. Međutim, i u Americi je Roman imao poteškoća sa prostorom. On je čovek koji ceo život negde beži. Beži, da mu ne bi oduzeli prostor.
Delphine, junakinja današnje preporuke, je uspešni pisac. Naročito omiljena među ženama. Stalno je okružena ljudima, kreće se po kulturnim događajima, drži predavanja i promoviše svoje knjige. Međutim, ona odlučuje da napravi pauzu i da neko vreme ne piše. Nešto joj nedostaje, želi da napiše ozbiljniji roman, ozbiljniju priču. Ali, u njen život ulazi misteriozna žena koja joj svet okreće naopačke. Od slučajnih susreta i naivnih razgovora do toga da se Elle (Ona) useljava u njen stan i odseca je od spoljašnjeg sveta. Malo po malo, njen prostor se i psihički i fizički sužava. U jednom momentu je sama u sobi, zaključana, bez ikog drugog oko sebe. Tu je još samo Ona.
Sam naslov filma vam deluje kao da ćete upravo pogledati jednu od onih istinitih priča koju ćete godinama prepričavati. Međutim, naslov filma se može tumačiti kao mekgafin. Autor vas ostavlja u nedoumici. Da li je sve što ste upravo pogledali istinita priča ili je Delphine sve izmislila ne bi li napisala knjigu koja je toliko uverljiva da i sama Delphine u završnim scenama sreće Elle.
Junakinja ipak uspeva da se oslobodi i pobegne od sociopate. U međuvremenu je uredniku stigla njena knjiga da je pregleda. Iako je htela jedno vreme da se odmori od pisanja, nekim čudom knjiga se u svom tom ludilu odjednom stvorila i dopala uredniku. Delphine je zbunjena šta se desilo, ali je knjiga već spremna za štampu. Delphine opet doživljava veliki uspeh. Zaista čudesno režiranje.
Od suženog izbora pa do oslobođenja, Polanski nas maestralno vozi. Pritom njegovi filmovi, bezmalo uvek, podrazumevaju i dozu horora, jer ko je imao posla s nacistima ni ne može bez tog žanra. Dakle, neprijatnost je zagarantovana.
Roman Polanski je naš psihoterapeut. On će nam objasniti šta nam se dešava kada mislimo da smo ostali bez izbora. Razlozi mogu biti različiti. Ili smo lenji ili nam se sviđa da nemamo izbor i zvanično patimo, jer nas ne razumeju. A u drugu grupu možemo svrstati ljude koji su zaista drugačiji i koje okolina zbog autentičnosti ne razume i odbacuje. Pretpostavimo da prva grupa ne gleda Polanskog, ali za drugu grupu ljudi gledanje njegovih filmova je isceljujuće. I zato i sebi, a i Romanu, moramo dati šansu. Imamo pravo da nam se ne dopadne, ali nemamo pravo da ne pokušamo da ga razumemo. Na nama je da odlučimo da li ćemo prihvatiti drugačije od sebe, nekada možda i bolje. Ili ćemo ostati u malom prostoru bez mogućnosti da biramo. Verujem da nas Polanski uči upravo suprotno, da ne damo svoj prostor i da ga sami ne sužavamo.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.