Vučić je jednostavno bolji igrač od svih. Kad kažem „od svih“, mislim baš na sve. Bolji od svih koji su uz njega – bilo da je reč o političkim saradnicima ili o onima koji ga podržavaju – a bolji je i od političke opozicije, kao i od opoziciono nastrojenih građana. On zna da igra.
Iz iskustva znamo da se autoritativna vlast (ili kako već hoćete da je zovete, recimo, nedemokratska u punom kapacitetu) može promeniti tek kad se spoje dva faktora – unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji faktor su nezadovoljni građani koji su spremni da to i pokažu – dakako, na ulici – kao i opozicija. Spoljni faktor čine veliki međunarodni igrači koji hoće da promene vlast, jer je saradnja otežana ili nemoguća. A sve, naravno, s ciljem da ostvare sopstvene interese; cinici bi rekli – pa neće valjda tuđe.
U Vučićevoj deceniji videli smo razne forme ispoljavanja unutrašnjeg nezadovoljstva, ali bez spoljne podrške. Taj obrazac ponavlja se i danas. Spoljni faktor koji može okrenuti igru jasno je postavio uslove, u to nema sumnje: Ukrajina i Kosovo.
Vučić na oba terena igra vrlo vešto. Malo daje, malo zateže. Malo može Briselski sporazum, malo ne može priznanje, malo glasa protiv Rusije, malo neće da uvede sankcije. On je i tamo i ovamo. I to prolazi samo iz jednog razloga: na srpskom političkom pladnju nema bolje ponude.
Tačnije, samo su dve opcije naspram Vučićevog hoda po žici koja je, mora se naglasiti, postavljena visoko, ali on ne može pasti ni s te velike visine, jer nema nikog da ga makar zaljulja. Ne zna se tačno koja je opoziciona opcija, od dve ponuđene, gluplja. Prva je da se pravimo ludi, kao da ta dva pitanja ne postoje. To su ovi što „mudro ćute“ i ponavljaju jednu od glupljih narodnih poslovica: „Ćutanje je zlato“. I oni drugi, koji kažu: mi smo za Putina (ne za Rusiju, već baš za Putina) i mi ćemo povratiti Kosovo, milom ili silom.
Bez obzira na to ko je tu u pravu, odnosno za koga treba biti, a protiv koga se treba boriti, te dve pozicije školski su primer antidiplomatskog ponašanja (čitaj: gubitničkog). Tako niko na svetu ne formuliše stav. Čak ni Kina, koja bi imala čime da ga brani. Tako priča samo ekipa iz Severne Koreje. Svet koji je prihvatio diplomatiju kao jezik kojim se govori u međunarodnim odnosima – na takve stavove gleda kao na psovanje ili pljuvanje u supu.
Zato svi igrači posle 20 sekundi razmišljanja biraju bahatog, bezobraznog, licemernog, odvratnog Vučića, umesto svih ostalih na sceni. On im jedini ostavlja bar malo diplomatskog prostora, ostavlja im kakav-takav prostor i nadu da se nešto može uraditi.
Znam da iz ovdašnje perspektive to ne izgleda tako, jer mi gledamo samo bahatog, bezobraznog, licemernog, odvratnog Vučića, ali on je, kako sam već rekao, bolji od svih nas. Tačno zna koliko nas može gaziti, koliko nas može vređati i praviti budalama. Vrlo je precizno namestio sve nišanske sprave. Ostavio je prostor za sve čudne ljude koji ga okružuju, ima dovoljno mesta za sve kontradiktorne izjave koje daje iz minuta u minuta. To je čovek koji je za godinu dana 300 puta bio na televiziji i koji – tek sledi najgore – zbog toga ne trpi nikakve posledice.
Nema sumnje da svi važni igrači u diplomatskom svetu tačno znaju ko je Vučić. Nema sumnje da im je jasno da on nije demokrata. Svi znaju šta se dešava u Srbiji i u kakvu se državu pretvorilo to čudo na Balkanu. I pored svega toga, niko, baš niko relevantan nije rekao ništa o protestima, niko nije podržao opoziciju.
Protesti su formalno savršeno čisti, besprekorno ispravni, a zahteve može potpisati svako kome je barem malo stalo do pristojnosti. Ko može reći i jednu lepu reč za Vulina, Gašića, Hepi, Pink, Zekićevu? Čak i oni koji ih brane nemaju lepe reči za tu ekipu i te televizije. Kad neko napada te likove i te televizije, ne govore kako su ovi super, već se ustremljuju na osobu koja izgovara kritiku.
Problem je na drugom mestu. Koja se to alternativa valja iza svih tih zahteva? Šta se nudi na opozicionom političkom tržištu? Odgovor je: ništa. U svakom smislu, ništa. A to ništa posebno je veliko kad je reč o velikim međunarodnim temama. Bez tog stava, uči nas istorija, ne igrate igru, već ste trećerazredni igrači koji se koriste kao kusur prilikom velikih kupovina. Tito je pred kraj života izmišljao međunarodne događaje kako bi ostao u centru svetskih zbivanja (krize u severnoafričkim državama, Pokret nesvrstanih…), dok naša opozicija ne namerava da se uključi u svetske tokove.
To nikako ne znači da opozicionari moraju izaći s jasnim i čvrstim stavom. Deo, zapravo, to i radi. Poenta je da se odigra diplomatija. Da se bude lukav i pametan. Da se svima ponudi to što im treba. Da se kaže to što igrači žele da čuju.
Srpski opozicionari mogli bi nešto i pročitati. Neke knjige o Titovoj diplomatiji, možda neku Kisindžerovu knjigu… Ima te literature. Mogu čak učiti i od samog Vučića.
Umesto svega toga, oni su odlučili da o međunarodnim odnosima ili ćute, ili čvrsto drže jednu stranu. Nema građanske energije koja to može nadoknaditi, jer nema moderne države bez diplomatije.