Serijal o protestima polako se pretvara u ispovest. Prvo sam kukao zašto nema protesta u Srbiji, a onda su se protesti dogodili. U drugom delu sam se pokajao, jer sam pogrešio. A sad, u trećem (nisam siguran da će biti i završni) ispada da je u prvom tekstu rečeno nešto što je zapravo tačno, samo nije dobro formulisano. Naime, ispada da nije problem u samim protestima, da nije problematičan izlazak na ulice brojnih ljudi koji su nezadovoljni vlašću. Ima protesta, bilo ih je u poslednjoj deceniji, a zapravo u prvoj deceniji Vučićeve vladavine – totalitarni vladari vole da misle da vreme počinje od njih. Protesti su tu, problem je što su besmisleni.
Sve je to super: energija, pristojni ljudi, bez nasilja… Takođe, nemam nikakvih problema sa zahtevima. Nema spora oko zahteva da se stave pod kontrolu mračne televizije i da se toksični ljudi sklone iz javnog prostora. Međutim, to se radi (čisti) kad se preuzme vlast. Pre toga treba obaviti dosta posla.
Tražiti od vladara da tek tako preda glavno oružje pomalo je naivan zahtev. Vučiću su Pink i Hepi glavni alat za osvajanje vlasti i održavanje na vlasti, ključna mašina koja za njega odrađuje sve što mu treba. Zahtevi da te dve televizije izgube nacionalnu frekvenciju i da se obuzdaju tabloidi zvuče kao neki vic. Politički gledano, potpuno su besmisleni. To što su moralno ispravni ne igra nikakvu ulogu u društvenom životu ove zemlje. Ipak, treba da se bavimo politikom, a ne moralom. Takav odnos opozicije i građana nesklonih SNS-u prema ovom pitanju samo nam govori da će televizije i tabloidi preživeti eventualnu promenu vlasti, tj. da će samo zameniti gospodare i nastaviti po novom kursu. To se već jednom dogodilo, zar ne?
Tako dolazimo do zaključka da nemamo političke zahteve. Nemamo jasno formulisan cilj koji bi mogli podržati i neki ozbiljni ljudi van Srbije, neki političari van ove države čiji se uticaj broji u međunarodnim odnosima. Niko neće stati iza nečega što se zapravo rutinski rešava kad se dođe na vlast. Ne može to biti preduslov za rušenje režima, jer je to poslednje što će režim dati. Mediji će biti zadnja linija odbrane. Zato je besmisleno jurišati na njih pre nego što borba počne.
Sad dolazimo do ključnog pitanja: Zašto nema političkih zahteva? Zašto se ne traže vanredni beogradski izbori? Zašto se ne postavi rok za održavanje beogradskih izbora, zašto se ne blokira sve dok se taj uslov ne ispuni? Zašto se ne postave jasni i nedvosmisleni zahtevi?
Možemo sad graknuti na opoziciju, ali nije tu ceo problem. Pristojni ljudi koji protestuju gnušaju se politike; ponose se time što se ne bave politikom, drago im je što na protestu ne govore političari, neće politiku, neće političare. I što više ponavljaju te mantre, to im politika više radi o glavi. Baš ono što nećeš, to te najviše udara.
Ko će biti predsednik umesto Vučića? Neko mora. Neko mora biti premijer, neko mora voditi zemlju, neko mora potpisivati ugovore… Takav je sistem. Mora. Ako nećete nikoga iz opozicije, to će raditi Vučić. Ovo je tek prva njegova decenija.
Protesti jesu fantastični, emotivni, dostojanstveni, moralno ispravni, ali su i suštinski apolitični. I to naglašeno, možda prenaglašeno apolitični.
Na kraju ništa neće ostati od ovih protesta; neće ostati neka politička iskra koja će se možda upaliti sledeće godine. Ostaće samo sentiment, uspomena i osećaj da smo mi ipak bolji, pristojniji, lepši, obrazovaniji i elokventniji od njih. I potpuno apolitični. Nama se, naime, politika ogadila. Mi više nećemo prljati ruke u tom blatu. A ako se neko umaže, zapušićemo nos i nastaviti dalje.
Dvojake su posledice takvog stava. Prva kaže da će vladati najgori, a druga da će opozicija biti još gora. Šta da rade oni dobri, kad ste im rekli da ih nećete, da ih prezirete samo zato što se bave politikom. Ako je tako, onda vam ostaju najgori.
Ispostavlja se da je moja kuknjava za utopijom bila krajnje utopistička. Progresivni deo našeg društva neće očima da vidi ljude koji bi mogli sprovesti u delo ideju političke utopije. Nije ni čudo što smo prestali da mislimo o tome. Džabe će neko okapati nad praznim stranicama i knjigama. Ljudi to neće da rade, jer znaju da će prvi koji se prijavi da sve to sprovede u delo biti izbačen iz društva. Ko još hoće da se druži s prljavim i pokvarenim političarima.
Vučić mu tu dođe kao jedino i logično rešenje. Nameće ga sama logika. Njega zapravo nisu doveli na vlast oni koji sve ove godine zaokružuju broj jedan na svim mogućim listićima, već svi oni koji ne žele političare na bini u koju gledaju dok mirno i dostojanstveno protestuju.
Sigurno ste negde čuli poruku koja možda može biti otrežnjujuća: „Ako vam je do morala, idite u crkvu“.