U jednom malom mestu u Nemačkoj profesor koji nije baš najveći fan standardnog školskog sistema i đaci iz različitih delova sveta. Kada ga vidite, pre biste rekli da je domar, a ne nastavnik. Deca dolaze iz Rusije, Brazila, Maroka, Turske, Bugarske… I njegov lični zadatak nije samo da decu spremi za dalju školu, on njih podstiče da budu sigurni u sebe, da bez obzira na veliku prepreku koju imaju, a to je jezik, nastave da uče i da rade na sebi. I pohvala ne izostaje.
To je ukratko radnja filma „Herr Bachmann und seine Klasse“ koji je režirala Marija Špet (Maria Speth).
Strpljenje koje Bachman pokazuje prema svakom detetu je za divljenje. Poznaje svako dete, poznaje porodice, razgovara s roditeljima. Ubeđuje roditelje. Vrlo je emotivan, ali je i smiren i pun razumevanja. Predrasude padaju već u prvih 15 minuta.
Nažalost, svi su u Nemačku došli samo zbog boljeg života. Deca se u Nemačkoj ne osećaju prijatno, a kada ih pitaju gde im je domovina niko ne odgovara da im je domovina Nemačka. Iako su neki od njih napustili rodnu državu sa samo dve godine, iz nekog razloga okruženje im je toliko strano da ne mogu da se prilagode.
Druga stvar koja je zaista problematična jesu roditelji. Roditelji ne veruju da će njihova deca dobiti šansu u Nemačkoj, da će uspeti, oni samo gledaju kako da oni uspeju. Otac koji želi da bude samo pekar, majka koja ne vidi koliko je ćerka procvetala.
Drugim rečima, iako ti ljudi žive u centru Evrope, udaljeni par kilometara od modernih gradova gde su mnogi svetski umovi završili škole, oni gaje tvrdokorni konzervativni stav. Znam je šta je dobro i biće joj dobro tamo u Bugarskoj. Nažalost, neki od njih ne mogu da se prebace u novi mod i da prihvate i da deca imaju pravo da odlučuju. Vidimo da su deca čak i vrlo često indoktrinirana.
Mogla bih zaključiti da obe strane nisu spremne da se menjaju i prihvate jedni druge. A trebaju jedni druge, jedni s drugima moraju živeti. Nemačkoj treba radna snaga, a ljudima iz ovih zemalja trebaju bolji uslovi za život koje ne mogu pronaći u svojoj domovini.
Možda jedan od načina da prihvatimo jedni druge leži u tome da upoznamo jedni druge i pronađemo sličnosti. Treba da učimo više jedni od drugih i usvajamo ono što je dobro i pokušamo da prihvatimo te različitosti. To se ne radi na silu i preko noći. Da bi obe strane razumele druge potrebno je to uključivanje uraditi sofisticiranije. Moguće je da za ovaj problem još nismo videli uspešan model, već da ga tek treba osmisliti.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.