Put u beskonačnost

Dokumentarac o beskonačnosti. Naučni pokušavaju da objasne šta znači beskonačnost. Trude se, ali ne uspevaju. Matematika nam ne pomaže da razumemo beskonačnost. A onda na scenu stupaju naučnici koji se bave svemirom. Prvo njihovo pitanje glasi: „Da li je svemir beskonačan“. Potom objašnjavaju da nije beskonačan, ali dodaju i to da svemir nema kraj. Kako to? U biti to je Ajnštajnova revolucionarna ideja da nikada ne možete doći do kraja svemira. Ako idete do kraja samo ćete doći na drugu stranu, kao što nikada nećete doći do kraja Zemlje, već ćete doći na drugi kraj, a onda se možete, ako hoćete, vratiti na početnu tačku. Nema zida na kome piše – ako pređete zid više niste u svemiru, dalje putujete na sopstvenu odgovornost.

Ajnštajn je ponudio elegantno rešenje, ali nam nije rekao mnogo o samoj beskonačnosti.

Prvi problem je sama brzina svetlosti. Za zemaljske uslove to je ogromna brzina, ali je za svemirske uslove brzina svetlosti prilično sporo prevozno sredstvo. A to je najveća brzina za koju znamo. I upravo nas taj faktor sprečava da saznamo išta o granicama svemira.

Drugi problem. Čak i kada bismo postigli brzinu iz mašte ne bismo mogli da dođemo do ivice svemira i ne bismo mogli da vidimo šta je s one strane. Najverovatnije tamo ima još svemira u kojima važe neki drugi zakoni fizike, a po svemu sudeći ništa što je nastalo pod jednim uslovima ne može postojati pod drugim parametrima. Ili tamo negde važe drugi zakoni fizike.

Kada su došli do te tačke naučnici su udarili glavom o zid. A onda je Karlo Roveli (Carlo Rovelli) otvorio dušu. Kako objašnjava, kada bi mačka pokušala da nauči kvantnu fiziku mogla bi da potroši koliko god hoćete vremena, ništa ne bi shvatila, jer joj je takav mozak. Isto tako je i naš mozak ograničen. Kada bi broj neurona uporedili s brojem bilo čega u svemiru shvatili bi da je reč o vrlo ograničenom alatu za razmišljanje. Mi nismo u stanju da shvatimo koncepte o kojima govorimo. Možemo formulisati pitanje, što nas izdvaja od svih drugih živih bića, ali ne možemo dati odgovore, jer nemamo čime da mislimo. Nismo u stanju da razumemo, naš mozak nije u stanju da razume beskonačnost i da pojmi veličinu svemira, njegove granice, a tek su mu daleko odgovori na pitanje o tome šta se krije iza tih granica.

Jedino što izvesno znamo jeste da će sve nestati, da sve umire, pa će umreti i naš svemir. To je depresivna misao. Ne možemo razumeti svemir, ali znamo da će umreti. Sve zvezde u svemiru imaju ograničen rok trajanja, kada sagore gorivo i potpuno se ohlade više neće biti energije u svemiru. Tamom će plutati beživotne čestice. Svemir će jednom i zvanično biti mrtav. Kako se svemir rađa? Jer, ako umire mora se roditi. To su pitanja koja su preteška za ljudski mozak.

Činjenica da ćemo svi umreti i nije tako strašna, to prvo saznamo kada počnemo da mislimo, ali da će sve, bukvalno sve nestati, da će celokupna stvarnost biti pretvorena u prašinu koja beskrajno luta po tmini, zaista je depresivna misao.

Zato proučavanje svemira nosi sa sobom određene psihološke opasnosti. Pre svega tu je preteća anksioznost. Naučnici u dokumentarcu govore o tome, uglavnom pokušavaju da muku pretvore u nešto objektivno, u naučno uzbuđenje, ali im ne verujemo. Ili su možda navikli, kao što doktor navikne na sve što ga okružuje. Možda se sve pretvara u posao. Mada, sumnjam. Oni se ne mogu distancirati jer je njihov posao da misle o nečemu što ugrožava i samo mišljenje. Od toga se ne možeš distancirati.

Ostaje samo filozofsko pitanje – zašto naš mozak može dobro da shvati uništenje, a ne može stvaranje. Možda je to neka vrsta zaštite, možda je stvaranje gore od razaranja, pa nas mozak štiti od još strašnijih misli koje na kraju ne možemo razumeti.