Nemački film, u skladu s istorijskim događajima koji su ga pratili, ima čudan tok. Dvadesetih godina dvadesetog veka, i još par godina do dolaska nacista na vlast, nemački reditelji su redefinisali film, snimali su remek-dela u nizu, dela koja će promeniti pravila igre i uticati na generacije reditelja, sve do danas. A onda su nacisti prekinuli niz pa su tokom njihove vlasti snimani propagandni filmovi. Nakon rata filmadžije ne znaju kuda da krenu pa snimaju pastoralne filmove, beže od strahota rata i svega što se dešavalo pa snimaju ljubavne priče koje se odvijaju u planinskim, idiličnim predelima. A onda se iz mraka, nacističkog i pastoralnog, rađa novi nemački film (Neuer Deutscher Film). Mladi reditelji hoće nešto novo, nešto drugačije, oni hoće da prikažu život koji se odvija tu pred njima, na ulici. Odatle svako od njih pronalazi svoj umetnički izraz i stvara svoj filmski svet. Među njima je i Verner Hercog (Werner Herzog).
Mladi sineasti, međutim, ne znaju za majstore koji su snimali pre njih, prekid u kontinuitetu je doveo do toga da su filmovi iz dvadesetih ostali u arhivama. Dok stari ne znaju šta se trenutno dešava u njihovoj kinematografiji.
Tu na scenu stupa filmska kritičarka Lote Ajsner (Lotte H. Eisner). Ona je pratila uspon ekspresionističkog filma dvadesetih, a gledala je mlade umetnike koji su upravo stvarali novi nemački film. Ajsner je shvatila da stara garda ne zna ništa o naslednicima, a i da mladi reditelji nisu gledali klasike eksperimentalnog filma. Rešila je to da promeni, da uspostavi kontinuitet. Ona je tako uradila mnogo za nemački film. Ne samo da su se reditelji upoznali, već su mladi shvatili da ne počinju od nule, a stariji da njihovo nasleđe nije umrlo s nacizmom. Bio je to značajan podsticaj za veliko putovanje koje traje do danas.
Tako počinje film „Werner Herzog: Radical Dreamer“ reditelja Tomasa fon Štajnekera (Thomas von Steinaecker).
Hercog je jedan od najvećih reditelja novog nemačkog filma, pokreta kome će pridati samo deo karijere i to početni deo karijere. Kako vreme odmiče tako se Hercog udaljava, kako od nemačkog filma, tako i od same Nemačke. Sve mu je nekako usko i malo. Njegova pozornica je ceo svet, a ne samo jedno parče Planete. Takođe, u prvom delu karijere ističu se njegovi igrani filmovi, dok u drugom dominiraju dokumentarni, iako sve vreme snima i jedne i druge. Dokumentarci iz drugog dela praktično nemaju veze s Nemačkom, već su, u svakom smislu, globalni, internacionalni.
Hercog nije voleo ograničenja, kad bi osetio da ga nešto ili neko steže on bi otišao dalje. Tako je napustio Nemačku kad je shvatio da ga baš i ne razumeju, otišao je u Kaliforniju. Hercog jeste radikalan, ali je i sanjar, on juri svoje snove, a i filmovi su mu često snoliki. Tako naslov filma koji vam preporučujemo pogađa samu suštinu.
Hercog je radikalan, iako to nikada ne bismo rekli dok ga slušamo kako govori o sopstvenoj karijeri. Ipak, on je toliko radikalan da su članovi ekipe, uključujući i njega samog, često bili na ivici, na korak od smrti ili bar teškog invaliditeta. O psihičkim traumama ne vredi ni govoriti. Utisak je da je Hercogov radikalizam organski, da je deo njegove prirode. On voli da ispituje granice, kako svoje tako i tuđe, ali ne samo ljudi, već i granice prirode, smisla, svega što se pokušava nekako ograničiti. Hercog želi da probije barijere i vidi šta se nalazi s one strane, šta je iza sledećeg brda, zida, značenja, mogućnosti… Zato su njegovi filmovi toliko privlačni. On ispituje granice same teme kojom se bavi, a potom i granice ekipe, kao i samih glumaca. A kada snima dokumentarce on pokušava, i često uspeva, da pronađe događaje i primere koji će pokazati da je ideal svake individue da se izuzme iz gomile i da pokuša da ispita granice postojanja, a ako to ne radi onda više i ne govorimo o individui…
U jednom od dokumentaraca Hercog prati pingvina koji je krenuo ka unutrašnjosti, ka beskrajnom ledu i snegu, ekipi je jasno da će pingvin stradati. Zato uzimaju nesrećnu životinju i vraćaju je među ostale pingvine, ali taj individualac uporno ide u večni led. Ekipi postaje jasno da je čvrsto rešio da izvrši samoubistvo. Posle nekoliko vraćanja svi odustaju, samo kamerom prate pingvina koji je doneo odluku da okonča svoj život.
U svakom filmu možete pronaći po jednog pingvina koji je doneo odluku koja nije u skladu s nekim pravilima, makar to bila pravila koja je ispisala priroda, ili bog, ako vam je tako drago. Tako je sam Hercog snimao samo filmove koji krše makar jedno pravilo. U celini to je karijera koja stoji skoro usamljeno u istoriji kinematografije. Niko nije bio tako radikalan i toliki sanjar. Hod pingvina u dubinu Antarktika jedna je slika koja najbolje ilustruje ceo opus slavnog reditelja.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.