Priča o dve pesme polarizovala je javnost. Dok su jedni pokušali da ignorišu celu gungulu, drugi su likovali, kako nad uspehom tih songova, tako i nad činjenicom što su ih prvi ignorisali – to je protumačeno kao nekakva pobeda.
Kolega je napisao kolumnu o te dve pesme, a posebno o onoj drugoj. Njegova analiza, kao i analize koje su usledile nakon početnog medijskog skupljanja klikova i uterivanja suprotnoj strani, govori detaljno o pesmama i svemu što se dešavalo okolo, tako da neću pominjati ništa od svih tih činjenica, jer računam da su svi koje je to zanimalo upućeni u tematiku.
Pitanje koje me je mučilo, a koje nisam mogao formulisati, kao kamenčić u patici. Sve mi je bilo čudno u slučaju „Entoni“, ali nisam tačno znao šta. Onda mi je na um pao stih Dubioza kolektiva „Može li Bosanac biti vegetarijanac“, iz pesme “Može li?”. Ekipa iz „Dubioze“ tu se sprda s balkanskim karakterom, pa asocijacija nije pojmovna, nije direktna, već samo jezička i asocijativna.
Tako sam došao do pitanja: „Može li radnik biti desničar?“ Prvi odgovor bio bi da sve može. Ali to nije odgovor. Pitanje je ozbiljno. Radnička klasa, da upotrebim marksistički izraz, danas možda i uvredljiv, praktično je nestala s političkog horizonta. Nestala je u bezličnosti svakodnevice. Radničku komponentu pojeli su drugi identiteti. Nota bene: identiteti mogu biti pozitivni, ali i negativni, jer su ovi drugi često bitniji od pozitivnih.
Entoni je vratio u prvi plan radničku priču. Zanimljivo je što je to uradio radnik, a ne umetnik koji se proglasio za glasnogovornika radničke klase. Dakle, neko ko živi kao radnik i kome je u interesu da se bori za poboljšanje radničkih prava. Početak pesme prava je slika radnika: krv, suze i znoj. Ono što je nagnalo liberalne medije na ignor jeste nastavak pesme. Entoni u nastavku jasno iskazuje desničarske stavove, koji su vrlo bliski američkim desno nastrojenim bogatašima, kao i ne manje siromašnim političarima desne provenijencije. Autoru oni ne smetaju. On nije revolucionar koji bi da se razračuna s bogatašima, njemu smeta ciljana grupa ljudi, tačnije – jedna politička opcija.
Liberali, s duge strane, ne mogu, niti žele da vide dalje od svog „woke“ nosa. Republikanska ekipa ima isti problem – u svemu vidi zaveru liberala, ne veruje u klimatske promene i misli da raj na zemlji počinje eliminacijom migranata. Sve to pomalo liči na dve zmije koje jure svoje repove, a međusobno se ne podnose, jer svako misli da je u jurnjavi za svojim repom bolji od onog drugog.
I Entoni i liberalna levica rešenje traže na nekom drugom mestu. Entoniju smetaju liberali, dok liberali misle da oni uspavani treba da se probude, jer se samo tako može doći do rešenja.
Ipak, izgleda da neke probleme ne možemo rešavati kroz identitete – neke stvari završavaju se tradicionalnim metodama.
Entonijev problem može se rešiti teškom, a možda i krvavom borbom za radnička prava. Ta borba mora biti univerzalna, mora biti usmerena protiv bogataša, protiv bogataške klase, a ne samo protiv bogataša severno od Ričmonda. Ispada da vlasnici kapitala južno, zapadno i istočno nisi neki problem.
Entoni takođe treba da bude besan na leve liberale, ali ne zbog toga što se oni goje na njegov račun, već zato što je levica ostavila radničku klasu na cedilu. Ta politička opcija otišla je u elitizam i intelektualizam, a ne u fabriku da osnuje sindikat.
Bes autora protestne pesme je selektivan, a bes ne bi smeo biti selektivan. Upravo nam ta selektivnost govori da možda nije reč o besu, već o političkoj igri koja zapravo nema veze s radničkim pravima.
Odgovor na pitanje može li radnik biti desničar – mora biti odričan, posebno u slučaju Amerike. Ako će neko ugrobariti radnike, biće to bogati desničari. Liberalni levičari biće tu samo da posmatraju tu katastrofu dok drmusaju uspavane manjine. Krivica za propast radničke klase na kraju je obostrana. Entoni je tu da pomogne koliko može.