Život i film nekad su toliko isprepletani da ih je teško razdvojiti. Zapetljani su kao zmije kad se pare. Ne zna se šta je glava, a šta rep. Kad se stvarnost i narativna umetnost tako povežu, to uglavnom ne bude dobro za gledaoce. Posebno ako potencijalni gledaoci žive upravo tu stvarnost. Takvi filmovi pretvaraju se u pesnice koje bez prestanka udaraju nesrećne gledaoce u stomak.
Umetnici koji vole da prepliću život i film – platno ili ekran pretvaraju u simboličko ogledalo. Publika u tom ogledalu gleda sebe, ali bez maske, bez skrivanja. Umetnost jeste tu da vas spase, da vam da nadu, da vam bude bar malo lepo, ali nije tu da vas laže. Samo, možda, da vas uteši. Ogledalo je tu da vam pokaže kako stvarno izgledate, a ne onako kako biste voleli da vas drugi vide.
Upravo takve filmove snima reditelj iz komšijske Rumunije, zemlje o kojoj tako malo znamo, a koja nam je tako blizu. Reditelj je Radu Žude (Radu Jude), komšija čije filmove nismo gledali, iako ne bi bilo loše da se i mi malo pogledamo u tom ogledalu. Bar dva razloga idu u prilog toj tezi. Radu Žude je griža savesti rumunskog društva. Društva koje grca u istim problemima u kojima se i mi davimo. Istovremeno, on je možda i jedini nastavljač tradicije velikog jugoslovenskog filma.
Žude, moglo bi se zaključiti, snima filmove da bi spasao Rumune od propasti. Iako mu to ne uspeva, ne odustaje. Njegovi filmovi govore o rumunskoj sadašnjosti i prošlosti, ali i o tome kako Rumuni vide prošlost iz današnje perspektive.
Žude bira specifične teme. To su baš one teme koje Rumuni pokušavaju da zaborave, potisnu, izguraju iz javnosti, proteraju iz škola… To su tabuizirane teme. Reditelja zanima ono mračno i potisnuto iz razgovora, preispitivanja, proučavanja i naučnih radova. Njega ne interesuje lepa slika prošlosti i dobro u Rumunima, on istražuje mračnu i pogrešnu stranu medalje. On ukazuje na ono šta ne valja. Cilj mu je da ljudi priznaju da su njihovi preci grešili, kao i da njegovi savremenici i sunarodnici greše, da ponavljaju greške jer nikad o njima nisu razgovarali. Žude ih tera da govore, da misle o tome i da nauče kako da ne ponove grešku. Uči ih kako da se promene da ne bi ponavljali greške. To se može dogoditi samo ako se greške priznaju.
Pošto rumunsko društvo nije spremno da se menja, Žude je započeo radikalni projekat, nešto potpuno drugačije od vladajućeg oportunizma. Postavio je veliko metaforičko ogledalo u kojem se Rumuni moraju pogledati svaki put kad čuju ime ovog reditelja. To nije prijatno, ali drugačije se ne može reći da je neko ispao govno. Nema sumnje da on u rodnoj Rumuniji nema mnogo obožavalaca, kao i da ga mnogi mrze iz dna duše, ali to je cena koji plaća svaki revolucionar.
Žude je svestan toga da sunarodnicima gura prst u oko, pa je sve svoje filmove obojio komedijom. Svoje filmove zove poštenim komedijama. Taj deo koji izaziva smeh ima dvostruku ulogu, s tim što se te uloge često isključuju. To njegovim filmovima daje neobičan ton. Prva uloga komičnog jeste da relaksira tešku, a često i mračnu atmosferu. Bezmalo uvek uspeva da postigne upravo taj efekat. To je samo prvi utisak. Već drugi talas razmišljanja o filmu – recimo, nekoliko dana nakon gledanja Žudeovog dela – donosi gorčinu; osmeh nestaje, ali komedija ostaje.
Komedije odjednom više nije tu da vas opusti, već da vas gurne u egzistencijalnu krizu. Smeh je, ispostavlja se, mučan, kiseo, ponekad i iznuđen. Komično nije tu da vam pomogne, komično je tu da vam kaže kako su svi racionalni pokušaji propali, kako je ostalo samo ono iracionalno, mračno, ružno i vrlo destruktivno. Smeh je tu da bi dodatno oslikao propast. Jer, šta drugo da radimo nad beznađem nego da se smejemo sami sebi. Humorom Žude poručuje gledaocima da su zakoračili u apsurd i da se sad moraju nositi s pogrešnim izborima junaka, da moraju živeti s odvratnim ljudima.
Kada dovede gledaoca do te tačke, a to se dešava nekoliko puta u filmu, ne preostaje vam ništa drugo nego da sebi počnete postavljati razna pitanja. Nakon nekoliko ciklusa možda možete stići i do ključnog pitanja koje autor želi da vam postavi: „Koji si ti lik u mojim filmovima?“ Tačnije: „Gde si se sve prepoznao dok si gledao moje filmove?“ Gledaoci koji negativno odgovore na ova pitanja nisu zreli za gledanje njegovih filmova. Za sve ostale vrata su širom otvorena.
Veliko pitanje, specifično možda samo za film (od svih umetnosti), glasi: Ko je autor. Pitanje se može postaviti vrlo široko. Je li autor filma scenarista ili pisac (ako je knjiga baza za pisanje scenarija), ili je autor reditelj. Je li autor onaj reditelj koji snima film po pravilima profesije, dok ključne odluke donose producenti (otud glavnog Oskara za najbolji film dobijaju producenti ili jedan producent, što je retkost).
Je li autor reditelj koji potpisuje neki prenos uživo, recimo, Evroviziju ili finale Lige šampiona? Ili je to samo čovek koji zna da radi taj posao, zanatski perfektno?
Problem autorstva može se razrađivati unedogled. Autor bi mogao biti samo onaj reditelj koji je razvio specifičan stil. Nešto ovako: vidite dve scene iz sredine filma koji nikad niste gledali i znate čiji je film. To bi bio, recimo, Tarkovski. Tako bismo mogli definisati autora u užem smislu te reči.
Pitanje autorstva kompleksan je problem. Probaćemo da ga pojednostavimo. Reditelji koji su izgradili specifičan, lako prepoznatljiv stil mogu se nazvati autorima, dok ostali mogu biti dobre zanatlije ili, na drugoj strani, loši majstori.
Tu je, međutim, jedna iznimka, jedan specifičan slučaj s kojim tek ne znamo šta ćemo. Šta ako autor savršeno vlada zanatom, ali iz filma u film menja stil? To radi toliko radikalno da se, na tom nivou, ne može povezati nijedan njegov film, jer se toliko razlikuju da se može reći da ih je režiralo onoliko reditelja koliko filmova ima. Motivi i ideje koji spajaju sva ta dela mogu se povezati u celinu, ali ne i sam filmski jezik, filmski stil. Možda se može reći da je Žude podredio stil ideji, kao i cilju koji želi postići, da za svaki film bira drugi jezik, da mu je od stila, a samim tim i od prepoznatljivosti, bitniji onaj konačni efekat koji film treba da ostavi na gledaoce. Ako ih još i promeni, ako ih natera da se preispitaju, da razmisle o temama koje hoće da zaborave i potisnu, onda je odsustvo jedinstvenog stila prednost, a nikako mana.
Zaborav svakako ne pomaže. Sve što je potisnuto stalno se vraća. Na kraju se ceo proces, gotovo po pravilu, završava u nasilju. I tako ukrug. Žude hoće da prekine taj krug. Jurnjava za stilom može samo smetati. Možda hoće da nam kaže da je stil za one reditelje koji se dosađuju, koji nisu sebi zadali težak zadatak. Možda čak i najteži zadatak – da se promeni društvo. Stil mu tu dođe nešto kao narcisoidnost, a njega to ne zanima.
To potvrđuju i njegove izjave. Žude, naime, kaže da mu je krivo što nije autor (u prevodu: što nema stil). Da vole da ga prepoznaju po stilu. Ne bih rekao da bi to voleo, jer tako veliki reditelj sigurno nema problem s tim. On je samo skroman. Uz to, sebi je postavio mnogo važniji cilj. Naravno, on negira da uopšte ima cilj, niti da hoće da menja društvo, ali nakon gledanja filma teško je poverovati njegovim rečima – slike su, sećate se poslovica, ipak mnogo jače.
Rasprava o stilu, odnosno o odsustvu stila, vodi nas mnogo dalje od teorijskog razmatranja. Kritičari su primetili nešto vrlo zanimljivo. Detalje je objasnio hrvatski kritičar i reditelj Živorad Tomić:
– Žude je reditelj koji nema stil. U užem smislu reči, on i nije autor. Takođe, nema prepoznatljive teme, sekvence, prizore, motive, ikonografiju… Utisak je da bi hteo drugačije, ali ne može. On bi to hteo, ali ne može drugačije. Svaki film koji radi, radi kao da je u pitanju nešto sasvim novo. Svi filmovi mu se razlikuju. Od dokumentarističkog „Svi u familiji“, kamera iz ruke, zatvoreni prostori, stihijski. „Aferim“, široki planovi, predivno kadriran, stiliziran. Onda „Srce s ožiljcima“ u formatu 4:3, pedantno, klasicistički, kao da je sniman pre mnogo decenija…
Žude je, na neki način, žrtvovao stil zarad etike. Ako je stil, barem u kontekstu u kome ovde govorimo, lični pečat, ono po čemu se reditelj pamti i voli, onda se može reći da je Radu Žude „žrtvovao“ ego, sklonio ono englesko „the“ ispred imenice reditelj – on ne želi da ga pamti istorija, niti da njegovo ime bude zapisano u velikim nacionalnim knjigama, ne želi da bude pored velikih Rumuna, otaca nacije. On kao da hoće da spali tu knjigu umesto da bude upisan u nju.
Insistiranje na stilu možda bi mu oslabilo oštricu i pokazalo da hoće da bude samo kalif umesto kalifa.
Ovako jadan, bez stila i autorske aure, Žude uopšte ne igra zvaničnu igru. On je uvek drugačiji, prvenstveno u nameri. On nikad ne igra na prvu loptu. Nikad ne donosi zaključke po inerciji. To mu daje efekat paralakse. On na sve gleda drugim očima, iz više uglova. Na sve gleda iz malo pomerene pozicije. To mu daje novu perspektivu, pa na događaje iz prošlosti ili na obrasce ponašanja, koji se podrazumevaju u njegovom okruženju, više ne gleda kao većina, niti bilo šta podrazumeva. Ta iščašena pozicija karakteristična je za sve njegove filmove.
Možda bi to mogli nazvati stilom, vrlo uslovno i nikako filmskim stilom, već nekim etičkim, ako je uopšte moguće te dve reči staviti jednu pored druge.
Druga karakteristika njegove poetike i filozofije jeste ideja o tome da ljude treba čitati u njihovom međuzbiru, na sredini između dve krajnosti. Na toj polovini čuči njihov nezagađeni karakter, skriven iza dva ekstrema. Na jednom kraju je predstava koju njegovi likovi imaju o sebi, a na drugom način na koji se ponašaju u interakciji s drugim ljudima. Taj „prostor“ je tema svih njegovih filma. Kad pričaju o sebi, uvek lažu, uvek se pretvaraju da su bolji nego što jesu. Kad se javi i najmanji problem, stvarni ili izmišljeni, u kontaktu s drugima (drugi su svi ostali: od slučajnih prolaznika na ulici i neprijatelja do dece i roditelja), njegovi junaci pretvaraju se u nešto suprotno od predstave koju hoće da izgrade o sebi. Neverovatno je koliko se brzo transformišu iz empatičnih i dobroćudnih ljudi (priča o sebi) u zle, podmukle egomanijake (problematična interakcija).
Žude pokušava da ih razume, iako to nije lako. On pokušava da pronađe sredinu, da im izvadi prosek, iako mu to često ne polazi za rukom. Ipak, Žude se trudi. On je dobronameran prema svojim likovima. Izgleda kao da razume pojedinca koji se u takvom društvu i ne može drugačije ponašati. Njegovi junaci tako se brane od sveta.
Bilo bi lako te ljude nazvati licemerima. Žude to ne radi. On pokušava da ih razume, pa možda i da ih opravda, ali nikako ne govori da su ispravni, iako oni to rade bez prekida. Kad junaci počnu da morališu, Žudeovi filmovi pretvaraju se u komedije, poštene komedije. I nema bolje definicije od te. Reditelj koji je sebi najbolji kritičar. To je tek retkost.
Njegov etički stil jeste i poštenje. Elementarno poštenje. Ništa više od toga. Ako si govnar prema ženi, priznaj to sebi, jer nisi samo to, mogu se nabrajati i tvoji kvaliteti, ali sad treba da priznaš, da vidimo šta ćemo s tim pa da idemo dalje. Međutim, bez priznanja, život se pretvara u pakao..
Radu Žude svaki film snima drugačije, ali kao da uvek bira iste teme. On se suočava s problemom koji društvo neće da rešava i od toga pravi poštenu komediju.
Pazite sad. U prvom dugometražnom filmu, „Najsrećnija devojka na svetu“, govori o velikoj traumi, o tome kako roditelji maltretiraju ćerku iz „najboljih namera“. Predstava koju roditelji gaje o sebi i sve gadosti što izlaze iz njihovih usta stvaraju ogromnu rupu koja guta sve što joj se približi. Devojčica se bori koliko može, ali je crnilo na kraju usisava, celu.
Rediteljeva namera jeste bila da film ispadne i komedija, ali sumnjam da je svim gledaocima bilo do smeha dok su gledali „Najsrećniju devojku na svetu“. Mučnina je najverovatnije pregazila smeh.
Princip „poštene komedije“ ponavlja se iz filma u film (ovde govorimo samo o dugometražnim filmovima). Film „Svi u našoj familiji“ takođe je urađen s namerom da bude komedija, ali samo ako neko uspe da se nasmeje. Priča o razvodu koja eskalira u iracionalno nasilje. Žude je prikazao mušku stranu priče o razvodu, ali ne šovinističku, već samo onu koja govori o muškoj krivici. Tako je ponovo ušao u tabuizirani prostor, ponovo je „govorio“ o nasilju unutar porodice. Ušao je u prostor koji je zatvoren surovom rečenicom: „Nije naše da se mešamo.“ Žude se morao umešati. Već posla dva filma uspeo je da gurne prst u oko sunarodnicima.
Potom je Radu Žude odlučio da se „vrati“ u prošlost Rumunije i da iz drugog ugla pogleda unazad. Snimio je „Aferim“. On bi rekao, još jednu komediju u nizu. I opet muka u stomacima gledalaca.
Žude je stvorio veliki metafilm kako bi Rumunima dao ogledalo da se u njemu ogledaju do mile volje. Iako on to baš to i ne žele. Žude im govori o tome kakvi su danas, ti ljudi koji hodaju ulicama i brbljaju nerazumljive reči sebi u bradu, ali i kakvi su bili, kakva im je bila prošlost i kako je ta prošlost konstantno ulepšavana.
U filmu „Aferim“ bavi se prošlošću u pravom smislu te reči; radnja se odvija u 19. veku. Prošlošću se bavi i u remek-delu „Nije me briga ako u istoriju odemo kao varvari“, ali na vrlo originalan način. Žude ovaj put ne snima film epohe, već ga zanima kako njegovi savremenici tumače prošlost. To je izveo tako što junakinja snima film o prošlosti. Tako preispituje šta savremenici misle o događajima iz prošlosti. Tema fiktivnog filma, unutar filma, jeste masakr u Odesi. Nacisti su u tom gradu pobili Jevreje, a kao agresori, u grad su umarširali i Rumuni. Žudeovim savremenica ta se tema nikako ne sviđa, vlasti ne žele da film bude snimljen. Autorka pokušava da promeni Rumune, kao i Žude, uostalom. Hoće nekako da ih natera da priznaju da su učestvovali u Holokaustu, da snose makar deo krivice. Međutim, oni odbijaju da priznaju očigledno. Neće da priznaju da su bili antisemiti. Da su makar malo doprineli masakru 30.000 Jevreja u Odesi. Pokušaji dvoje reditelja, fiktivnog i stvarnog, propadaju; nema priznanja, nema katarze, nema zločina… Stvarni reditelj sve to vidi kao uvod u sledeći zločin. Treba samo da se nameste okolnosti i Rumuni će počiniti nov masakr, samo treba da nađu nekoga ko je drugačiji. Junak naše priče kao da sluti da bi on bio na tom spisku.
Žude zna da je osuđen na neuspeh, ali to ga ne sprečava da bude genijalan. U filmu koji je centralni događaj „Varvara“ grupa glumaca igra Jevreje koje kroz grad sprovode drugi glumci, u ulozi rumunskih fašista. Usred scene, jedan glumac, u ulozi Jevrejina, počne da trči. Sa strane stoje građani koji posmatraju snimanje filma, kao što uvek i biva kad se film snima u gradu. Publika, stojeći sa strane, spontano hvata glumca koji trči. Stvarni Rumuni hvataju glumca „Jevrejina“ koji pokušava da pobegne. Može li bolje? Žude je pokazao da su i dalje antisemiti, da bi uradili sve isto, da smo čekaju priliku da nekoga uhvate.
To njegove sugrađane čini gorim od originalnih nacista – spremni su na zločin, ali ne mogu pobediti sebe i priznati da su počinili taj zločin.
„Varvari“ su film u kome ima mnogo rasprave. Rediteljaka hoće da govori o krivici Rumuna, dok je mnogo ljudi s kojima razgovara ubeđuju da krivice zapravo nema. Rasprava je krajnje napeta. Žude u tim dijalozima ne navija. Pušta obe strane da iznesu najbolje moguće argumente. Sve vas to drži na ivici stolice, ali samo ako tako gledate. U suprotnom, veoma je dosadno. Inače, to je karakteristika svih Žudeovih filmova. Mogu biti živa dosada ili uzbudljivi akcioni filmovi. Sve zavisi od toga kako ih gledate.
Reditelj bez stila ima svašta da ponudi. On je, pre svega, strastveni istraživač. Sve radi jer ga duboko pogađa, jer ga zanima, jer mora da radi kako bi objasnio, pre svega, sebi. Sve je to nemoguće bez strasti. Radu Žude je istraživač, on otkriva nove svetove. Otkriva ih i razotkriva. Zato u svakom sledećem filmu traži nešto novo i drugačije. Zato mora da menja stil. Istražio je i otkrio nešto, pa sad to mora razotkriti, potom napisati scenario i na kraju snimiti film. To je nemoguće uraditi istim ili sličnim filmskim sredstvima koja su korišćena pre toga. Potreban mu je nov aparat, nova forma, novi stil.
Možda i nije tako precizno reći da nema stil. Možda je bolje reći da nema jedan stil, već vrhunski vlada s više stilova. I svaki vadi iz rukava, u zavisnosti od toga šta mu treba. Žude je odličan poznavalac filma. Pogledaj samo spisak njegovih omiljenih filmova. To mu omogućava da se lako šeta kroz istoriju kinematografije, da radi šta hoće. A uz to, zna tačno šta mu treba i šta želi.
Važna karakteristika Žudeove režije jeste to da u njoj nema subjektivnih kadrova; on ne „ulazi u glavu“ junaka, ne priča priču iz perspektive likova. On je objektivan, kao neki naučnik koji ne želi da se meša kako bi opit bio objektivan. Pošto je Žude istraživač, on mora biti objektivan. Kamera je tu da zabeleži šta se dešava u kadru, a ne da nam sugeriše, da nas uključuje i da nam prikazuje kako junak vidi svet i ljude koji ga okružuju. To njega ne zanima. Zato se i ne možemo poistovetiti s njegovim likovima, ne možemo proživeti njihove muke, ali ni srećne trenutke. Živorad Tomić ovaj postupak objašnjava na primeru filma “Svi u našoj porodici“ (Toata lumea din familia noastra).
− Žude razume svog junaka, ali ne dopušta gledaocima da se poistovete s njima, jer bi tako izgubio na objektivnosti. Mi ne vidimo šta proživljava junak. To njega ne zanima. Svi muški likovi prvo su mirni, a onda polude. Sve žene su mirne. On se bavio muškim problem u porodici. Prikazao je balkanskog mačo muškarca. Svi problemi potiču iz mačizma. Prikazuje muško nasilje. A svi su loši jedni prema drugima. Svi sve maltretiraju. On razume svog junaka, koji je pogrešan da ne može biti pogrešniji – na kraju, on je delimično taj junak, jer je i sam proživeo razvod. Kod njega niko nije u pravu. Nema apsolutne istine. Mi čujemo sve strane, ali ne dobijamo objektivni ugao nijednog učesnika u priči.
Višeglasje je možda ključna reč koja opisuje Žudea u mnogim njegovim aspektima: od toga kako bira teme, preko želje da se čuju sve strane – bez obzira na to što se lično ne slaže ni sa jednom od strana – pa do izbora stila za svaki film. U toj polifoniji ipak postoji neki red. Teme kojima se bavi odnose se na rumunsku muku, na sve ono o čemu se ćuti. Žude je, izgleda, u još jednoj polifoniji izabrao red. On ne bira stil nasumično. Ne uzima poznate svetske reditelje. Žude je odlučio da u svaki svoj film inkorporira ne samo stil već i ključne karakteristike stvaralačkog postupka ni manje ni više nego velikih jugoslovenskih reditelja.
Sam Žude nije govorio o uticaju jugoslovenskih reditelja, bar ja nisam uspeo da pronađem nijednu izjavu. Tu su vezu, izgleda, primetili samo kritičari s ovih prostora. Ostavljam mogućnost da se u Žudeovom slučaju svašta može učitati, pa tako i uticaj raznih kinematografija i pojedinih reditelja. Ipak, veza rumunskog reditelja s jugoslovenskim sineastima nekako je logična. Uopšte, upućenost u balkanski film podrazumeva se u njegovom slučaju. Žude je na kraju sarađivao s jednim od najvažnijih grčkih reditelja, Kostom Gavrasom.
Jedini način da saznamo je li ta teza tačna jeste da o tome pitamo samog reditelja, što ćemo i uraditi, ako uspemo da mu poturimo mikrofon pod nos.
Reditelji koji su uticali na junaka naše priče jesu Dušan Makavejev i Želimir Žilnik („Varvari“), Žika Pavlović („Aferim“), Goran Marković („Familija“).
Bez obzira na to ima li tu direktnog uticaja – je li uopšte gledao filmove tih autora, a ako i jeste, je li bio svestan njihovog uticaja, ili je samo pokupio ponešto od svakog – Žude je blizak senzibilitetu vrhunskih jugoslovenskih reditelja. Preispitivanje društva, eksperimentisanje, istraživački duh, suprotstavljanje autoritetima, kritika konformizma, individualnost… Sve to su zajedničke tačke koje povezuju te reditelje, ali i govore o tome da se na Balkanu suočavamo s istim problemima.
Svi njegovi filmovi mogu biti i naši, svi njegovim filmovi govore i o nama. Samo što mi danas nismo dovoljno hrabri da ih snimimo. Nekada, kad je bilo teže raditi sve to, i mi smo bili hrabri. Nacionalizam nam je oduzeo snagu da se bavimo sobom. Mi sad možemo snimati samo filmove o sopstvenoj veličini i zločinima koje su drugi počinili nad nama. Žude se najviše gnuša upravo takvih filmova. Nažalost, slavni jugoslovenski film umro je s državom u kojoj je stvaran i koju je tako strasno kritikovao, a jedini punokrvni naslednik nije rođen u državama naslednicama velike države i možda još veće kinematografije.
Ima nešto zajedničko u svim balkanskim državama, nešto što Žudea posebno nervira. U svim filmova, negde manje, negde više, naš reditelj pokazuje sunarodnicima da je od svih osobina koje ih „krase“ najgori upravo osećaj moralne superiornosti. Mnogo je sličnosti između nas i Rumuna. Gledanje Žudeovih filmova stalno nas vraća na našu traumu. Moralna superiornost jeste zlo koje društvo uzgaja. To je ujedno i važan preduslov za zločine.
Iskazivanje moralne superiornosti rašireno je svuda, kako horizontalno, tako i vertikalno. Svi slojevi društva imaju oblasti u kojima ističu svoju uzvišenost, dok se vertikalna širina odnosi na broj oblasti gde se sopstvena pozicija uzdiže do neverovatnih veličina, dok se drugi vuku po blatu.
Pođimo od očiglednog – od nacionalne moralne superiornosti. Bez toga ne može nijedan „pošteni“ nacionalista. Mi smo, naime, moralno superiorniji od njih, jer, kako bismo drugačije mogli organizovati ubijanje. Žudea to, čini se, strašno nervira. U „Aferimu“ se sjajno ismejao nacionalnoj superiornosti, citat nam je prenela Svilena Sremica u preporuci ovog filma.
Velika gnjida i čovek bez moralnih karakteristike priča o superiornosti Rumuna spram drugih balkanskih naroda. Mi u Srbiji to slušamo poslednjih 30 i kusur godina, a ako hoćete da vidite kako to izgleda, samo pogledajte naslove tabloida i vesti na nacionalnim TV frekvencijama.
To bi mogao biti krov – hiljadu zašto je moja nacija bolja od tvoje nacije. Međutim, tu se sumanuto iskazivanje moralne superiornosti ne završava. Pošto smo susede bacili u blato, prelazimo na svoje. Jer, ako neko nije u blatu, nema ni naše superiornosti.
Radu Žude bavi se tom temom u remek-delu „Bad Luck Banging or Loony Porn“. Pošto je reditelj video nekoliko vesti o nastavnicama koje su sa svojim muževima snimale kućne porniće, što je potom nekako dospelo na internet, rešio je da snimi film na tu temu. Prvo je o tome razgovarao s prijateljima, a, kako je ispričao, sve se pretvorilo u svađu i verbalno nasilje. Tad je odlučio da ispriča vrhunsku priču o moralnoj superiornosti, ovaj put na lokalu. Moralisti su jedva dočekali da pokažu kao su bolji od drugih. Naletela im je idealna žrtva – nastavnica, ona koja podučava decu, a koja se, eto, jebe i to još, zamislite, snima. Živa sramota. U prvoj trećini filma ona hoda kroz grad; nije je sramota, jer nema razloga da je bude sramota, a to dodatno nervira moraliste. U drugoj trećini Žude prikazuje dokumentarne scene iz rumunske sadašnjosti i prošlosti. Iako na prvi pogled sve deluje nepovezano, vrlo brzo shvatate da reditelj zapravo objašnjava kako je izgrađen osećaj moralne superiornosti. Tri su glavna izvora superiornosti: rasizam, seksizam i antisemitizam.
Žude vodi da gura prst u oko. Njegova poenta je surova i prodire duboko u ono o čemu se ne govori, a što čini suštinu nacionalnog bića. Ljudima je lakše da deset minuta gledaju obešena ljudska tela kako se klate na vetru – nego da nekoliko minuta gledaju gole muškarce. Muška golotinja izaziva nelagodu, dok se obešeni Jevreji nekako podrazumevaju. Zastrušujuća poenta, zar ne?
U trećem delu vraćamo se fikciji. Gorka komedija se nastavlja. Moralna superiornost eskalira. Kolege nastavnici organizuju suđenje ženi koja je spavala s mužem i sve to snimila. Sudije uživaju u moralnoj superiornosti. Nastavnica se odlično brani, racionalna je i ništa ne objašnjava, već traži odgovor na jednostavno pitanje – u čemu je problem. Potom ih pita šta zapravo hoće od nje. Niko ne zna da odgovori ni na jedno pitanje, jer problema nema. Niko neće ništa posebno, samo hoće da joj pokažu kako su bolji od nje. I da se malo iživljavaju.
Mučno je gledati sve to. Kako se neformalno suđenje razvija, tako dobijate želju da reagujete. Kada dođe do vrhunca, reaguje nastavnica. Horor se pretvara u komediju. Nastavnica se pretvara u superheroja koji seksualno maltretira „sudije“. Sve je urađeno kao prava komedija, nestvarna, ali i nasilna. Iako je to dostizanje pravde deluje bajkovito, ono smiruje gledaočevu napaćenu dušu. Poštena komedija, nema boljeg opisa.
Nema reditelja koji tako dobro vadi đubre iz kolektivnog nesvesnog i onda nam ga svima trlja na nos. Kao kad se ker upiša na tepih pa mu gazda gurne njušku u mokraću, kako bi se konačno naučio pameti, jer cilj je da ker prestane da piša svuda po kući. Gazda ga tako uči da piški u kutiju peska. Neki kerovi to nauče brzo, već posle prve neprijatnosti, posle prvog njušenja sopstvene mokraće. Neki kerovi nikad to ne nauče. Mi, zajedno s komšijama Rumunima, pripadamo drugoj grupi.
Dragan Stojanović
Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.