Ravno do dna

Trostruki „živi“ album jednog od najvećih jugoslovenskih bendova i jednog od najvećih autora ubijene zemlje, ponovo je izdat i to na vinilu. Povod je četrdeseta godišnjica od originalnog izdanja.

Koncerti su održani u listopadu (oktobru) 1982. u čuvenom Kulušiću. Tu je Azra  nastupila sedam puta u nizu. Album je zapravo snimak s dve od tih sedam večeri.

Na koncertu je premijerno odsvirano 14 novih, do tada neobjavljenih, pesama.

Prema mišljenju pojedinih kritičara „Ravno do dna“ je postao jedan od najvažnijih live albuma na jugoslovenskim prostorima. Dodaju da takva energija i briljantno izvođenje do sada nisu viđeni na ovim prostorima.

Publika je prvi put čula masu budućih hitova. Evo i spiska novih stvari: „Ravno do dna“, „Rođen da budem šonjo“, „Sestra Lovel 1984″, „Reket Roll iz Šume Striborove, „Džoni budi dobar“, „Visoko iznad vlakova“, „Plavo – smeđe“, „Vrata podzemnih voda“, „Svjetska lada“, „Prokleto ljut“, „Nedjeljni komentar“, „Ostavi me nasamo“, „Ne želim ništa loše da ti uradim“ i „Sjaj u kosi“.

Na ovom koncertu svira najbolja postava Azre. Branimir Štulić autor je svih pesama, svira gitaru i peva, bas je svirao Mišo Hrnjak, a bubnjeve Boris Leine.

Štulić je dao genijalni naziv albumu – Ravno do dna. Naziv koji ćemo ponavljati tokom godina koje ćemo nažalost doživeti. Cela priča nakon izlaska albuma je zapravo put ravno do dna. Fora je što dna zapravo nema. Štulić je to dobro predosećao.

Slušanje ovog albuma nije lako. Osim što pruža veliko uživanje, kao u samim pesmama, tako i u neverovatnoj svirci, slušanje albuma povlači i nostalgičnu notu, tu je utkan duh drugog vremena, duh zemlje koja je brutalno uništena… Taj osećaj se ne može izbeći. Na kraju, ovaj album je izdat u drugoj državi, u stranom gradu Zagrebu, u nekom tamo klubu, a Štulić peva na drugom jeziku. Ne može gluplje, jel da?

Na trećem nivou Štulić je društveni prorok, slušanje njegovih stihova s vremenske distance navodi nas na zaključak da je autor osetio da je nešto trulo u državi Danskoj, a da to nešto svi prećutkuju i autora to jako nervira, jer on oseća da neće izaći na dobro. Jeste ovo pametovanje posle bitke, ali sve to slušalac može da konstruiše dok sluša trostruki živi album grupe Azra.

Ovo je pank ploča, poetična ploča, ploča puna besa i ljubavi. To je priča o ljudima koji lutaju gradom i traže nešto što se najverovatnije ni ne može pronaći. Ovo je ploča o ljudima koji su živeli ovde, a onda su se pretvorili u nešto drugo. I umesto da pevaju horski u prvim redovima ispred bine Kulušića oni su uzeli puške i s uživanjem slušali fijukanje metaka kalibra
7,62 × 39 mm. Kako je to moguće ne zna ni prorok Štulić. Da je nešto znao, valjda bi se javio iz Holandije. Nažalost, ni on odavno nije onaj čovek koji je nekoć pjevao:

… otišao sam daleko od krajnjih granica / more je uzimalo od neba / na drugoj strani znaci oluje / vidio sam kako plaze u tami / hladna noć pred velike događaje / ne želim više da se sjećam / znali su gdje će me naći / kurvini sinovi