Većinu velikih pijanista današnja publika može da čuje zahvaljujući sačuvanim snimcima, od kojih su neki veoma lošeg kvaliteta, ali je majstorstvo izvođenja lako prepoznati. Međutim, jednog od najvećih pijanista – Franca Lista niko ne može slušati pošto nema dokaza o tome jer nijedan njegov nastup nije snimljen (mada se povremeno pojave priče o postojanju cilindra na kojem je, navodno, zabeleženo Listovo sviranje). O izvođenjima maestra danas samo možemo čitati u spisima koje su ostavili njegovi savremenici.
Vek nakon smrti mađarskog pijaniste i kompozitora svet je pažljivo slušao čoveka čije su interpretacije Lista podsetile na opise iz 19. veka. Reč je o Kemalu Gekiću, svetski poznatom pijanisti rođenom u Splitu, studentu novosadske Akademije umetnosti. Kritičari kažu da je Gekić očigledno rođen da svira Lista, a jedan je napisao: „Već dugo nisam čuo muzičara koji može da razvije takvu bujicu zvuka. Gekić tretira Listovu muziku kao teatar“.
– Moje misli počinju od Lista. On je prvi put počeo da izvodi tuđa dela. List je izmislio klavirski recital, prvi je to pokrenuo tako što je izneo klavir iz salona. U to vreme nije bilo koncerata niti nekih pravila. Recimo, usred komada se aplaudiralo. Takođe, pre toga nije bilo izvođeno celo delo, već samo delovi. List je praktično izmislio to što imamo danas. Moram napomenuti da je on svirao kako bi preživeo jer od komponovanja nije mogao zaraditi dovoljno novca. To je bio opstanak. Da nije bio popularan i da nije svirao, ne bi imao šta da jede.
Da li biste rekli za sebe da ste zvezda?
– Biti zvezda najčešće je negativna stvar. Zadovoljan sam sadašnjim statusom zvezde, ali ne bih voleo da budem takva zvezda da ne mogu otići u prodavnicu jer me prepoznaju i maltretiraju. Neki od mojih prijatelja moraju stalno da misle o zaštiti. To je jako nezgodno. Nemam Fejsbuk, ali imam neke ljude koji me proganjaju. Jedan stalno dolazi na moje koncerte kada sviram Šopenov prvi skerco. Bez obzira na to gde sviram to delo, on je u publici. On prati najave i kada vidi da ću svirati taj skerco, sedne na avion i dođe da sluša. Potencijalno ne izgleda opasno, ali ima takvih ljudi koji mogu biti jako opasni. Razni ljudi me slede na razne strane, tako da, ipak, donekle osećam posledice tog statusa zvezde. Ako je neko psihički ometen, da tako kažem, može biti i opasan, a ja ne mogu znati ko je kakav. Na pozitivno se, naravno, lako naviknem. Na lep tretman, recimo, kada me paze i maze, daju mi poklone. U nekim zemljama sam dobijao zlato na poklon. Sve se to lako prihvati, ali nosi i opasnost jer ne znam s kim imam posla. Neki su čak saznali moj broj telefona, znaju gde mi živi ćerka.
Ipak, sve je to deo vašeg posla?
– Ova profesija me ne zanima kao posao. Radim samo koliko je neophodno. Kompletan posao, menadžeri, sastanci, ništa me to ne zanima. Ne samo da me ne zanima, već mrzim taj strogo poslovni deo. Mene interesuje samo muzika. Moj posao je da sviram i predajem.
A kakav je vaš odnos prema popularnosti?
– Moja popularnost je vrlo specifična. Inače, postoje dve vrste popularnosti. Jedna je globalna, to znači da je neko poznat na ulici, a ima i druga vrsta, koja podrazumeva da čovek ima svoje sledbenike. Ova prva je masovnija, ali kratko traje jer uvek dođe neko drugi ko vas skine s vrha liste. Moja popularnost je iz ove druge kategorije. Mene ljudi prate. Prate moj rad. Uvek su sa mnom u raznim zemljama i to traje dugo vremena. To je najbolja publika jer oni prate nova diskografska izdanja, dolaze na koncerte, kupuju karte. Oni su prava podrška. Tako je u Japanu, gde imam dva fan-kluba, tako je u Nemačkoj, Americi.
Koliko koncerata svirate godišnje?
– Između 30 i 40. Kada sviram 40 koncerata, treba dodati dan pre i posle. To znači da sam na putu 120 dana. Dakle, trećinu godine ništa drugo ne mogu da radim. Uz to je moja programska strategija totalno drugačija od svih drugih. Ono što ja radim niko drugi ne radi. Moje kolege imaju program koji vrte cele godine, ali meni je to dosadno. Već posle petog puta strašno mi je dosadno da sviram iste kompozicije, tako da sviram nekoliko repertoara istovremeno. Uvek imam deset celih repertoara. Stalno je nešto drugo. Tako sam ove godine svirao dva Listova koncerta u SAD, Rahmanjinova u Japanu, Ravelov koncert u Pragu. Nikada nije isto.
Kako se pripremate za koncerte?
– Sada sama fizička priprema ne igra neku ulogu, ali mi je važna mentalna priprema. Na putovanjima me iznuri ta razlika u vremenu. Tu moram da budem jak. Ne moram više da provodim toliko vremena za klavirom koliko sam provodio kada sam imao 20 godina. Zašto je to tako, ne znam. To je neki fenomen. Čitao sam da Paganini nikada nije vežbao. Poslednjih godina mi se dešava da provedem dva meseca u Japanu i da ne dotaknem klavir, osim na koncertu. To sam shvatio u vreme kada su mi menadžeri donosili klavir u sobu da vežbam. Imao sam klavir u jednoj, a ja sam bio u drugoj sobi pa sam vežbao nekoliko sati dnevno. Ali sam shvatio da tim vežbanjem ništa nisam uradio, već sam samo bio još umorniji. Vežbe mi nisu ništa značile. Shvatio sam da mi prsti rade svakako, ali je problem u glavi i nema veze koliko ću vremena provesti za klavirom. Shvatio sam da mi prsti bolje rade što manje vežbam. Ali nije bilo tako kada sam bio student, već posle nedelju dana nevežbanja mogla se osetiti razlika. Sada nije tako. Jedna teorija kaže da je potrebno 10.000 sati intenzivnog rada da čovek postane ekspert u nekoj oblasti. Da mu to što radi postane druga priroda. Čovek je najmanje specijalizovana životinja. Sve uči, a malo nasleđuje, čak mora da uči i da hoda. A ono što dugo radimo postane nam druga priroda. Više se ne misli o tome. U mom slučaju instrument je postao deo mog tela.
Kako pripremate nove kompozicije?
– Sve što ulazi u psihički život veoma je važno. Ja sam glumac i moram znati šta glumim, i moram to da osetim. Zato treba da uradim sve pripremne radnje. Nije problem naučiti note, ali moram da znam zašto je kompozitor napisao tu kompoziciju, koji je milje, šta je hteo da kaže, koja je atmosfera, i kako ja to doživljavam. Zatim proučavam istorijske okolnosti u kojima je kompozicija stvarana. Sve to mora da se spoji, to subjektivno i objektivno, i potom da se uradi zanatski deo. Da se kompozicija obradi. I na kraju sledi izvođenje, koje ne sme dvaput biti isto.
Kako to postižete?
– Ta ideja proste reprodukcije je neplodotvorna ideja, to je samo polazna tačka. Loš pijanista reprodukuje note kada nema ništa bolje da ponudi. Ne treba ponavljati i ne može se ponavljati jer atmosfera nije nikada ista. Nije isto moje raspoloženje, nije ista publika, pa na kraju nije ni klavir uvek isti. I onda je glupo svirati isto, mora nešto da se promeni i svaki put mora biti drugačije. Svi moji koncerti se snimaju. Jedna kompanija dolazi na sve koncerte i snima. Imam pristup toj arhivi i mogu da objavim šta hoću ili da ne objavim. Oni samo snimaju da imaju dokument pa se sve lako može proveriti.
Da li preslušavate snimljene koncerte? Koliko se razlikuju?
– Ne moram da preslušavam jer pamtim svoje koncerte i razlikuju se poprilično. Kada snimam CD, jednu kompoziciju odsviram i po 15 puta, i sve verzije se razlikuju. To zna da bude nezgodno jer tonci ne mogu da montiraju najbolje snimke iz različitih verzija, već moraju da izdaju samo jednu. Verujem da stvari moraju spontano da izađu iz jednog komada, teško je sastavljati muziku iz delova.
Dakle, vi ne znate šta će se deseti kada sednete za klavir?
– Naravno da ne znam. Ali to je najveće uzbuđenje i sada više i ne želim da znam. Kada sam bio mlađi, to je bio horor. To da ne znam šta će se deseti. Ali sada je horor kada znam šta ću sve odsvirati. To je strašna inhibicija. Prosta reprodukcija nije umetnost. Naravno, da bi se to postiglo, treba veoma dobro vladati tehnikom. To je prvi nivo, a ono drugi. Ne može drugačije. Publika vidi tu razliku. Ona zna kada se muzika dešava, a kada se samo interpretira. Ne mora da poznaje note i konkretnu kompoziciju da bi znala. Ljudi to drugačije slušaju.
Da li svirate i slušate savremene kompozitore?
– Naravno. Kompozitor Fred Kaufman napisao je klavirski koncert za mene koji se zove „Gernika“, po Pikasovoj slici. Ne bežim od novih kompozicija, ali me toliko ne zanimaju eksperimentalna i atonalna muzika. Ulivanje vode u klavir uopšte me ne interesuje. Preparirani klavir može biti odličan, ali me ne interesuje efekat radi efekta jer tu nema sadržaja. Umetnost mora biti višeslojna. Mora da zadovoljava na više nivoa.
Kemal Gekić
Fotografija: Dragutin Savić
Kakva je publika koja sluša klasičnu muziku? Da li se na koncerte dolazi samo zbog društvenog statusa? Nije se skoro dogodilo da publika ne aplaudira ili da zviždi jer je nezadovoljna izvođenjem?
– Publika nema formu za izražavanje. Mislim da danas do koncertnih dvorana ne dolazi nešto što je toliko loše, tako da nema razloga za izostanak aplauza. Prošlo je vreme kada su ljudi bacali paradajz, a zviždanje je u Americi znak priznanja. Na zapadu se viče „bu“ kada neko nije dobar.
Niste prekinuli veze s Novim Sadom?
– Nisam. Svake godine dolazim u Novi Sad, ali ne sviram svaki put. Ja sam ovde proveo 20 godina, od 1979. do 1999., a to je dobar komad života. Novi Sad je fenomenalan. Sve je bolji i bolji, kako godine prolaze. Razvija se, ima više sadržaja. Grad se još uvek oporavlja od devedesetih i izgleda mi kao da ima perspektivu. Ne poredim ga s Amerikom. Tamo su gradovi drugačiji. Jednostavno, nije isti koncept pa se ne može porediti. Novi Sad ima taj evropski koncept, gde ljudi žive u gradu, u centru grada. U Americi su u centru samo poslovne zgrade.
Da li ima dobrih klavira u Novom Sadu?
– Ima klavira u gradu, ali treba nabaviti nove, dok stare treba remontovati. Ja volim da probam klavire. U Jamahi su mi spremili 27 klavira u raznim grupama i nadali su se da ću svirati neki njihov primerak, ali ja sam Stenvej umetnik. Na njihovom sam spisku i, ako negde nema Stenveja, oni ga donesu o svom trošku samo da bih svirao na njihovom klaviru. Bilo gde da sviram, njihov klavir čeka me na podijumu.
Svirali ste posle dugo vremena u rodnom Splitu.
– U Splitu sam svirao posle skoro 30 godina, dok sam u Sarajevu svirao nakon 27 godina. Lepo je svirati ponovo u rodnom gradu, ali tamo je sličan problem s klavirima kao i u Novom Sadu. Dobrih klavira ima u Zagrebu i Beogradu, ali nema u gradovima koji su drugi ili treći po veličini.
Da li pratite šta se dešava na Balkanu?
– To je varijacija na tužnu temu. Balkan živi u postsocijalističko doba u kome nema ni socijalizma ni kapitalizma. To se zove tranzicija i ne znam dokle će trajati. Na drugoj strani, mediteranska kultura nalaže da se stalno žalite. Nikoga ne treba pitati kako je jer će reći da je odvratno. Mislim da situacija nije dobra, ali nije ni toliko loša, već je negde između. Problem je što ljudi ne mogu da vide šta će biti za koju godinu, ne znaju šta će se dogoditi jer ne postoji vizija. Ne znaju kud idu ili se ljudima ne sviđa tamo kuda ih vode. A kako sada stvari stoje, polako putuju u neki polukolonijalni sistem, gde su samo igračke u rukama velikih sila. Fragmentacija nekadašnje SFRJ nije nas napravila jačim, ni u političkom ni u vojnom ni u ekonomskom segmentu. To je bila degradacija, blago rečeno.
Da li biste se ikada vratili?
– Sada moram biti oprezan. Pre 15 godina pitali su me gde ću živeti i ja sam lakomisleno rekao da ću živeti na tri kontinenta: u Evropi, Severnoj Americi i Aziji. I to mi se dogodilo. I to traje dosta vremena. Još uvek uspevam da živim tako, ali nisam siguran koliko ću dugo tako moći. Niko nije bog, telo traži svoje. Putovanja uništavaju biološki sat. Razmišljam o promeni, ali nemam pojma kako će izgledati. Što se tiče vraćanja na Balkan ili ostajanja u Americi, mislim da nema vraćanja na staro. O tome nema reči. Ali ima održavanja kontakata. Sviram ovde, držim master časove, u tesnoj sam vezi s Akademijom jer sam odatle potekao. Želim biti prisutniji nego što sam bio dosad. Sigurno ne svih 365 dana. To sigurno ne, ali to nije bilo ni ranije. U svakom slučaju, neću baciti 20 godina života u Novom Sadu.
Dragan Stojanović
Foto: Dragutin Savić