Kritičari nisu oduševljeni filmom „The Flowers Of War“. Nisam se udubljivao u njihove opservacije, jer nisam hteo da mi pokvare doživljaj. Ako sam i promašio ponekog slona u staklarskoj radnji ne želim to da znam. Plodni kineski reditelj Džang Jimou (Zhang Yimou) izverziran je u akcionim i epskim spektaklima. Taj uticaj se vidi u ovom filmu, ali je priča potpuno drugačija.
„The Flowers Of War“ je istorijska drama, očigledno ratna. Prvo kontekst. Radnja se dešava u vreme Drugog kinesko-japanskog rata. Taj rat se većim delom poklapa s Drugim svetskim ratom. Trajao je od 1937. do 1945. Tačnije do predaje Japana nakon što su bačene dve atomske bombe.
Drugi kinesko-japanski rat bio je tipičan imperijalistički. Japan je hteo da proširi politički uticaj i da obezbedi pristup sirovinama, hrani i radnoj snazi. U Prvom ratu, koji je vođen krajem 19. veka Japan je pripojio Koreju, dok je Tajvan postao kolonija te zemlje. Ovo je bio nastavak imperijalističke politike.
Rezultati su bili stravični. Bio je to najveći rat u Aziji u 20. veku. Poginulo je između 10 i 25 miliona kineskih civila i više od četiri miliona vojnika na obe strane. Istoričari ovaj rat zovu i azijski holokaust.
Mi gledamo jednu epizodu iz tog pakla. Ali kakvu epizodu. Radnja se najvećim delom dešava u katoličkoj crkvi, za koju Kinezi naivno smatraju da je zaštićena od japanskih napada i uopšte ulaska japanskih vojnika u dvorište. Jer, to je ipak crkveni posed. Međutim, Japance ne zanima ništa osim toga što im je rečeno da urade i još ponešto što nije rečeno, ali se podrazumeva.
Sveštenik koji je držao stvari na okupu gine u dvorištu crkve, pogađa ga avionska bomba. Amerikanac dolazi da ga sahrani, odnosno da održi obred sahrane, jer od sveštenika, inače Kineza, nije ostalo ništa. Ostale su međutim devojčice, redovnice, sve Kineskinje, i dečak, siroče, koje kao vodi računa o njima.
Dakle za sada imamo devojčice, jednog dečaka, Amerikanca koga zanimaju samo pare. A onda crkvu opsedaju prostitutke iz lokalnog bordela. One beže od pomahnitalih Japanaca. Beže na jedino mesto gde se mogu sakriti, jedinu zgradu koja nije uništena. Beže u katoličku crkvu.
Tu počinje priča. Pored devojčica zavetovanih bogu, Amerikanca koji hoće da uzme koji dinar, tu su i prostitutke.
Scena akcije, kojih nema mnogo, su spektakularne. Film je napet, praktično bez prestanka. Odnosi među likovima su kompleksni. Svaki odnos počinje ispunjen predrasudama, od svih tih misli niko ne vidi stvarne ljude. A onda muka tera likove da razmišljaju o drugima.
Maestralnu transformaciju likova gledamo kao na dlanu. To je uvek emotivno. Takođe, dok se dešava transformacija, dok se „drugi“ sagledava iz drugog ugla, uvek sledi i preispitivanje, kopanje po sopstvenoj prošlosti. Sve to je dirljivo, ali nema mesta za opuštanje jer je sve oko toga surovo i neizvesno.
Savršen spoj napetosti, transformacije likova i građenja odnosa nije zaslužio tako niske ocene. Eventualni slon ide na moju dušu.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.