Rekapitulacija – Nemi film

Književnost nije tu da ugađa čitaocima, niti postoji da bi neko ubio vreme, da bi se, recimo, lepo osećao, ili da bi se odmarao na plaži.

Autori s velikim A ne pišu da bi se nekom nešto dopali, niti se bave tim poslom da ne bi isprljali ruke: Autori ne pišu kao neki nemi posmatrači, činovnici, oni koji samo beleže to što vide…

Ipak, čini se da je sve više autora koji sanjaju o masi turista koji drže njihove naslove ispod suncobrana. Sve je više sveznajućih, moralno ispravnih lutkara koji iz daljine povlače konce i tako vode svoje junake.

Srećom, pa ima i onih autora koji neće da se uvlače publici u ukus, ili već nešto drugo, dopišite sami, već stoje na suprotnim pozicijama – guraju im prst u oko, a pritom pišu vrhunsku književnost.

Među tim retkim biljkama je i Svetislav Basara, jedan od najznačajnijih pisaca na ovom jeziku (jezicima).

Ovde vam preporučujemo njegov aktuelni roman „Rekapitulacija“, u podnaslovu „Nemi film“. Basara nastavlja tamo gde je stao s „Kontraendorfinom“ i nekoliko ranijih romana, on nastavlja da se razračunava sa sunarodnicima koji nisu spremni da priznaju krivicu, da se pogledaju u ogledalo, da kažu gde su pogrešili i da nastave dalje. Basaru užasno nerviraju licemerje, dvoličnost, kako kaže, troličnost, kao i nespremnost, individualna i kolektivna, za suočavanje sa sopstvenim demonima.

U jednom trenutku spisateljske karijere Basara donosi odluku da se pozabavi tom temom. Do danas nije odustao.

Da bi se moglo govoriti o dubokim dramama jedne nacije i većine pojedinaca moraju se ispuniti određeni uslovi. Prvo, moraju se rušiti autoriteti. Svi. Drugačije ne može. Ako ne rušite autoritet, vi ih poštujete, a tu nema kritike. Drugo, humor. Ali ne svaki humor, već razorni humor koji čisti sve pred sobom, humor koji vas tera da se grohotom smejete i istovremeno plačete. To je humor koji govori o propasti, a o propasti se ne može govoriti drugačije nego uz smeh. U suprotnom govorimo o patetici. I treće, autoironija. Ako kojim slučajem autor počne sebe ozbiljno da shvata, pisanje se pretvara u blato. Ako autor insistira da je najpametniji i da samo on sve zna, on postaje autoritet. U tom slučaju ulazimo u svet autoriteta, a tu niko ne drma kavez nikome. Autor ne sme postati autoritet, bar ne u sopstvenim očima. Autor mora sebe izvrnuti naopako, kao čarapa, mora sebe izvrnuti ruglu, inače, ne može ni prismrdeti istini. Ako u literaturi ima istine, ona se nalazi u autoironiji.

Svega ovog imamo na pretek u „Rekapitulaciji“.

Basara dekonstruiše sve što mu se nađe na putu. Uključujući i sebe i to kroz nekoliko junaka. On razbucava mitove, ruši visoko postavljene kipove, pljuje na idolopoklonstvo, a pre svega, bez trunke griže savesti, razbija sliku koju je nacija naslikala o sebi, svojoj prošlosti i istaknutim, u ovom slučaju, kulturnim delatnicima.

Da svake godine izađe desetak ovakvih romana, raznih autora, srpska stvarnost sigurno bi bila drugačija. Malo drugačije tečnosti ne može promeniti strukturu okeana, ali ga može uzburkati. U našem slučaju i to je nešto. Ako ništa drugo, Basarini romani ostaju budućim istraživačima kao dokaz da nije baš sve bilo isto.