Veliki bend koji je slušalo malo ljudi. Kako to? Zar lajkovi nisu mera svih stvari? Zašto uopšte treba da pominjemo bend koji niko ne sluša, koji je možda i neslušljiv u pojedinim trenucima? Moglo bi se reći da je grupa „Velvet Underground“ dinosaurus, nešto čudno i strano, odjek iz daleke prošlosti, polu mit, polu stvarnost… Po svim aktuelnim kriterijumima taj bend ne treba ni pominjati. A svi kriterijumi su bazirani na idealima jednog boga današnjice – ekonomije. Sve se broji. Broj pacijenata, broj predmeta, broj najboljih ocena u školi, broj pregleda (čega god), broj koji iskazuje finansijski rast, jer bez rasta nema ni života. Dakle, Velveti su stvar prošlosti i tamo treba da ostanu jer nisi baždareni u skladu s ekonomskim pravilima koja se odnose bukvalno na sve.
Što ih onda preporučuješ, mogao bi me neko pitati. Uz sve to sviraju gitare neobičnih oblika, možda stvarno ne zaslužuju ni jedan ispisan red.
Ako probamo da sve obrnemo naglavačke, bend iz „daleke prošlosti“ mogao bi biti vodič za budućnost. Možda bi Velveti mogli biti uzor (ne samo oni, ali sada nećemo širiti) za neki budući pokret otpora, ne samo muzički, već i opšte društveni otpor (tu uključujem i umetnost) koji će se suprotstaviti totalitarnoj ekonomizaciji života. Pokret koji će prekinuti brojanje svega. Pokret koji će, sada govorim samo o muzici, prekinuti užasan niz divljenja ispraznoj virtuoznosti. Ne može se disati od virtuoza koji sviraju brže, bolje, lepše i potpuno besmisleno. Savremena muzika ne bi trebala da bude mesto za uzdizanje ega i teror narcisoidnih ličnosti. Ako gledamo samo brojeve, oni su pobedili.
Velvet Underground je odlična polazna tačka za budući pokret. Od kad su nastali, borave na margini, nisu virtuozi, muziku uživo ne izvode savršeno, često greše, zvuk im se raspada i sastavlja, nije im bitno da oduševe publiku svojim poznavanjem instrumenata, niti pevačkim sposobnostima, a nisu nešto bili ni posvećeni da po svaku cenu prodaju muziku.
Velveti su hteli da kažu nešto, da uživaju u zajedničkom sviranju i da publici pruže osećaj pripadnosti i osećaj učešća u nečem većem od ekonomije, od sabiranja i oduzimanja.
Ovaj teorijski deo može pratiti soundtrack koncerta benda iz 1993. godine. Posle mnogo godina okupili su se Lou Reed, John Cale, Sterling Morrison i Maureen Tucker i odsvirali neverovatan koncert. Naravno, daleko od današnjih ekonomski uslovljenih standarda. Ali, upravo u tome je čar.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.