Rodos bez Kolosa – 1. deo

Teško je govoriti o Kolosu sa Rodosa, jednom od sedam svetskih čuda, a teško je izbeći priču o ogromnoj statui. Posebno je problematično ako pišete putopis s Rodosa, što je naša ambicija. Onda se sve pretvara u dramu, jer je Kolos stajao na ulazu u luku Mandraki svega 56 godina, a onda ga je oborio zemljotres, pukao je u kolenu. Ostaci gigantske statue ležali su razbacani skoro 900 godina (izgradnja je trajala 12 godina i završena je 282. godine pre nove ere), a ostatke su pokupili Arapi 654. godine. Natovarili su razbijenog Kolosa na 900 kamila i sve što je ostalo prodali Siriji. Tako je nestao svaki arheološki trag. Ostala je samo priča na osnovu, takođe, razbacanih svedočanstva.

Pa o čemu onda pisati, jer, nema ubistva ako nema leša. Možda o tome da je Kolos svuda: na peškirima, magnetima za frižidere, olovkama… ali to nije teško pretpostaviti. Mi smo uspeli da  fotografišemo jedrenjak kako prolazi ispod zamišljenog Kolosa. Toliko od nas. Međutim, i ta iluzija je došla u pitanje, jer po svemu sudeći statua nije mogla da stoji tako raskrečena, tadašnji inženjeri nisu poznavali zakone statike da bi izgradili statuu koja baš tako stoji kako zamišljaju umetnici koji vekovima slikaju i vajaju predstavu o svetskom čudu iza koga nije ostalo materijalnih tragova.

Kolos je zapravo kip boga Sunca Heliosa, a Rodošani su sagradili to čudo jer su preživeli treću opsadu za trideset godina. Helios je bio zaštitnik ostrva pa je izgradnja bila neka vrsta zahvalnosti. Izgradili su, kažu knjige, 33 metra visok bronzani kip. Pisac Strabon navodi da je za izgradnju kolosa bilo potrebno 500 talenata (12,9 tona) bronze i 300 talenata gvožđa (7,7 tona).

Sve što možemo da kažemo jeste da dok smo posmatrali ulaz u luku mogli da zamislimo čudovište od bronze, sigurno je izgledao grandiozno. Mora da je ostavio utisak na svakog mornara koji bi prošao ispod njegovih nogu ili barem pored njegovih nogu. Šteta što su ga gledali samo 56 godina, kako putnici, tako i sami stanovnici Rodosa.

Na stubovima koji su postavljeni na ulazu u luku postavljeni su jelen, na jednom, i košuta, na drugom stubu. Kolosa su, dakle, zamenili jeleni. Manje su impozantni, ali i nastavljaju priču o Rodosu. Reč je o jelenima koji danas žive samo na ovom ostrvu i zovu se Dama-dama jeleni s Rodosa. Žive u šumama borova i čempresa. Mnogo je priča i legendi o tim jelenima. Najveća je da su ih na ostrvo doneli vitezovi koji su učestvovali u krstaškim ratovima. Navodno su naselili veliki broj Dama-dama jelena kako bi se rešili zmija koje su ugrožavale vojnike smeštene u kampovima. Legenda kaže da su jeleni rogovima ubijali zmije. Međutim, naučnici tvrde da to nije istina, već da rogovi ispuštaju specifične mirise koji teraju zmije. Ili je možda i to mit?

Rodos se, kako odmiče putopis, sve više pretvara u mitsko ostrvo puno pretpostavki. Biće toga još, a sada malo činjenica. Rodos je najveće ostrvo u grupi koja je nazvana Dodekanez (neologizam od dve grčke reči: 12 i ostrvo). Iako u toj skupini ima 24 ostrva, 12 je velikih, pa je tako nastalo i ime.

Pored Rodosa sledeće po čuvenju je ostrvo Kos, gde se rodio Hipokrat, antički lekar, jedno od najznačajnijih imena u istoriji medicine. Doktori i danas polažu čuvenu Hipokratovu zakletvu. Dodekaneze je ipak proslavilo malo (10×4 kilometara) ostrvo, koje bi možda ostalo neprimećeno da se tamo nije dogodilo nešto što i danas raspaljuje maštu kako vernicima, tako i okorelim atestima. Tamo je apostol Jovan napisao poslednju knjigu Novog zaveta – Knjigu otkrovenja – Apokalipsu. Jovan piše o kraju istorije, o konačnoj pravdi za hrišćane. To je eshatološki tekst u najužem značenju te reči. Otkrovenje Jovanovo je i danas inspiracija vernicima, umetnicima, misliocima i mnogim radikalima.

Rodos mu u tom društvu dođe kao mirno mesto za odmor. I jeste, ali nije manje uzbudljivo ostrvo. Kao što ste pročitali, potrebno je malo mašte. Onda sve ide kako treba. Pored mašte, koju smo pokušali da što češće stavljamo u funkciju ovog putovanja, imali smo i sreće. Naša ideja je da se na svakom putovanju otkriva, saznaje pa i istražuje, ali nam je potrebna baza, što u praksi znači plaža za odmor. To su oni dani kada ne idemo nigde, već odmaramo na našoj plaži, ili kada se vratimo s napornog obilaska pa hoćemo da odmorimo i da se okupamo pred večeru. Tu bazu nismo imali prva dva dana. Naime, nama najbliža plaža je bila teško upotrebljiva. U blizini se uveliko gradio ogroman hotel. Tu su radnici, kamioni i tone prašine. Za nekoliko minuta ste vi i vaše stvari, posebno peškiri, obojeni u  sivo. Sve je puno te građevinske prašine, valjda su to otpaci od cementa ili ko zna čega. Tako da se tu ne može ni proći, a kamo li odmarati.

Međutim, možemo zahvaliti šarmu novog člana naše družine. Novi putnik Teofil, iako ima samo dve godine, zna da odradi svoj deo posla. Žena koja je praktično vodila naš hotel, otkrila nam je tajnu, jer ju je pre toga Teofil šarmirao svim raspoloživim sredstvima. Tako smo dobili info da se na pet minuta od hotela nalazi Plaža. Vrhunska plaža za koju znaju samo meštani.

Tako smo dobili novu bazu, možda i najbolju plažu ikada, ne računam divlje i egzotične primerke, već upravo baze, tamo gde ima ljudi i gde se često leškari i kupa, a i do kojih se lako i brzo dolazi. Ovo je raj, odmah smo shvatili. Mala plaža, more besprekorno čisto i providno, dvadesetak metara od obale buja morski život, videli smo čudne životinje – neke su neobične, liče na zmije, ali kao da baš i nisu, videli smo mnogo šarenih ribe, rakove… To nikada nismo videli u moru blizu plaže. Podvodni pejzaži takođe su vrlo zanimljivi. Utisak je kao da plutate iznad setova za razne filmove.

Tu su poljane pa formacije slične poznatim scenama iz kaubojskih filmova, pa onda oštre, vertikalne scene kao iz filma Rajanova ćerka, onda su tu i setovi iz SF filmova koji se dešavaju na drugim planetama… Ovo su sve subjektivne asocijacije, vi biste sigurno videli nešto drugo. Poenta je da je dno vrlo raznovrsno, a scene se vrlo brzo menjaju i kada ronite sporo i lagano.

Na obali je još zanimljivije. Okruženi smo Grcima, nema turista na toj plaži. Plažom dominiraju majke, ne starije gospođe, već majke. Možemo reći da malom, skrivenom plažom vlada helenski matrijarhat. Majke sede u mini centrima, okružene su decom, pretpostavljamo da nisu svi mladunci potomci te žene, već da su tu i komšijska deca, bliža i dalja rodbina. Uglavnom ima ih puno. Pored dece u tom mini plemenu ima još žena, pretpostavljamo kraljičinih drugarica, a poneka skupina vodi i babe i dede. Uglavnom, desetak je kružoka, u svakom je puno osoba. Deca su pretežno u moru, blizu obale. Buka je neverovatna. Deca ciče, majke viču na njih tako što prvo izgovore ime pa onda lavinu reči, po tonu se ne bi reklo prijatnih reči. Tu se priča, svađa, viče, jede, šeta, proteže… Sve se radi s drugima, uvek se komunicira. Iako nismo razumeli šta pričaju, sve smo shvatili. Odmah smo se uklopili. Atmosfera je vrlo prijatna, buka je relaksirajuća, osećali smo se kao kod kuće. Nismo bili stranci. Majke su nam davale kolače, voće i povrće. Teofil je dobio i loptu na poklon.

Tako smo dobili bazu kakvu nikad nismo imali. Savršeno more, savršeno dno i savršeno okruženje na obali. Majke Grkinje su nam postale uzor. Neposredne, bez ustezanja i skrivenih misli, sve je tu, sve je otvoreno, sve je na dlanu. To možete osetiti i kada ne razumete jezik, jer majke govore univerzalnim jezikom. Ne možete da ga ne razumete.

Ta baza je postala konstanta. Tu smo se pripremali za nove avanture. Ispostavilo se da je muški princip koji vlada ostrvom samo površina, a da ispod vlada ženski princip. Čak i moderni patrijarhat nije tako dominantan iako je ispoštovana forma. Recimo, muževi na plažu dolaze popodne, kada završe posao. Dakle, žene čuvaju decu, kod kuće su, dok muževi rade. Međutim, kada dođu na plažu uopšte ne vode glavnu reč, žene nastavljaju da diktiraju igru.

Ostrvom su neko vreme vladali srednjovekovni vitezovi, vrhunski muški princip, van svake sumnje. Kult žene, međutim, nikada nije napustio ostrvo. Vitezove iz krstaških ratova sve vreme gledaju antička ženska božanska. Hrišćanska isključivost nije uništila sve. Ostale su tradicije ostrvljana, ženska božanstva koja svet posmatraju s brda, gde su im stari Grci gradili hramove. Otišla je da ih poseti i naša mala skupina posmatrača.

To, moramo reći, uopšte nije lak zahvat. Na brda se može stići isključivo peške, dok su gore i nebo i zemlja – temperatura je bila izuzetno visoka, a sve vreme boravka na Rodosu skoro da nije ni bilo oblaka. A tu je još i faktor zvani dvogodišnji dečak. Ne kukamo, samo ukazujemo na okolnosti.

Put do antičkog grada Lindosa je uzbudljiv. Prvo smo morali da se spustimo kroz gusto naseljene obronke brda, prolazili smo kroz dvorišta i mogli da vidimo šta ljudi rade u kućama, vrata su na većini domova bila otvorena. I kada smo se spustili do obale mora morali smo da se penjemo – ukupno 300 stepenika. Cilj je bio popeti se na akropolis, a ne pasti u nesvest ili se strmoglaviti niz litice, jer ograda nigde nema na putu za antičko čudo.

Ljudi koji se spuštaju nas bodre da izdržimo, kažu vredi svaki korak i svaku kap znoja, a znoj je lio u potocima. Napor se isplatio. Nagrada je bio čudesni lokalitet: istorija, umetnost i arhitektura izblendani su u celinu koja zadivljuje posetioce. Kada smo konačno dospeli na plato sve nam je bilo jasno: antički Grci su voleli dobar pogled, a ni njihovim naslednicima nije bilo mrsko da gledaju prelepo more, uvale i brda.

Akropolisom na Lindosu i danas dominira dorski hram posvećen Atini Lindiji. Hram je sagrađen iznad pećine, na litici koja je skoro vertikalno odsečena, sve se nalazi na platou koji je smešten između dva plavetnila: između neba i mora. Kako pretpostavljaju arheolozi to je bilo kultno mesto mnogo pre izgradnje prvog hrama, koji je datiran u 6. vek pre nove ere. Taj hram je spaljen 342. p.n.e. Krajem tog veka je izgrađen novi. Oba svetilišta bila su posvećena Atini i oba su izvajane statue ove boginje. Atina je boginja mudrosti, umetnosti, nauke i racionalne, ne toliko nasilne, strane rate. Slava hrama je bila toliko velika da je Aleksandar Makedonski dolazio da prinese žrtve. Hram je bio aktivan sve do 4. veka naše ere. Tada su ga hrišćani zatvorili, kao i sve ostale paganske hramove i to zakonima koji su zabranili sve nehrišćanske vere.

Rodos je inače značajan za kult boginje Atine. Prema mitologiji upravo se tu Atina rodila iz Zevsove glave. Mesto njenog rođenja zahtevalo je poseban i drugačiji kult nego u drugim delovima helenskog sveta. Samo se na Rodosu zahtevalo spaljivanje iznutrica žrtvenih životinja na oltaru.

Dok nas prži sunce, kao da haluciniramo pa tu osećamo smrad spaljenih delova životinja ili to mi gorimo jer na akropolisu nema hlada, a svašta još mora da se vidi. Priča o Atini i njenom hramu je samo početak. To mesto je bilo važno svima koji su nešto značili na Rodosu.

Tu su Rimljani izgradili hram verovatno posvećen caru Dioklecijanu, a potom je tu izgrađena vizantijska tvrđava na čijim temeljima su 1371. vitezovi reda Svetog Jovana sagradili zamak. Onda je na istom tom mestu izgrađen pravoslavni hram posvećen Svetom Jovanu (13. ili 14. vek). Na kraju su ostatke građevina preuredili Turci. Nakon toga više niko nije gradio, samo arheolozi iskopavaju i pokušavaju da razmrse to ogromno klupko koje se vekovima zapliće na platou smeštenom između neba i mora.

Ovo je bio prvi akropolj koji smo posetili na ostrvu. Na drugi smo se takođe popeli, iako nismo morali, za razliku od onog na Lindosu gde se gore ne može drugačije. Hteli smo da prošetamo ulicama grada Rodosa, ulicama koje nikada ne bismo videli da nismo išli peške do hrama. O gradu Rodosu ćemo u sledećem nastavku, a sada nastavljamo priču tamo gde smo izašli iz grada. Popeli smo se na brdo, tačnije na veliku i pustu visoravan. Osim reda neobičnih palmi nema ničega. Već se hoda po vrelom suncu dok se ne dođe do novog hrama, koji se nalazi na toj zaravni.

Brdo iznad grada ima dva imena. Jedno je brdo Svetog Stefana, a drugo Monte Smit. Sir Sydney Smith bio je engleski admiral koji je upravo na tom brdu, koje će biti nazvano po njemu, 1802. tokom rata sa Turcima nadgledao kretanje Napoleonove flote.

Centralno mesto zauzima, naravno, akropolj, ogromno područje puno antičkih građevina: tu je nekoliko svetilišta, tu su javne zgrade, monumentalni hramovi, a tu su i podzemna svetilišta, mesta za upražnjavanje tajnih kultova.

Mi smo prvo videli hram posvećen Apolonu, doduše, bio je okružen skelama, naravno, zbog restauracije. Pošto nema šta da se vidi spuštamo se na drugu stranu brda. Kada smo se spustili i došli do velike ravnice naišli smo na čudo. Prvo smo videli Odeon, malo pozorište isklesano u mermeru sa 800 mesta. Tu se zapravo ne igraju predstave, već su se u antičko doba tu nadmetali retoričari. Retorika je bila važna disciplina u to doba, dobri govornici su bili cenjeni i slavljeni, kao i sportisti.

Arheolozi su pronašli ostatke mnogo većeg pozorišta. U blizini su bile smeštene gimnazija i ogromna biblioteka. Ali najveće oduševljenje je izazvao ulazak na ogromno sportsko igralište – drevni stadion dug 210 metara.

Upravo tu gde smo stajali su se održavala velika atletska takmičenja u okviru čuvenih Halejonskih igara, to su zapravo bile olimpijske igre Rodosa. Antički Grci ništa nisu radili bez njihovih bogova, tako su i ove sportske igre održavane u čast boga sunca Heliosa.

Stadion su iskopali i obnovili Italijani, koji su odigrali veliku ulogu u razvoju Rodosa, mada ne uvek pozitivnu, o  čemu ćemo pričati u narednom nastavku.

Publika je sedela na kamenim sedištima koja okružuju stadion i posmatrala olimpijce kako se takmiče u raznim sportovima. Dok smo sedeli na istim tim kamenim sedištima mašta je radila svoj deo posla. Čini se da ništa nije logičnije nego da se zamisle kočije koje jure ispred nas. Prva asocijacija bio je Ben-Hur. Da, da, to je Rim, ali u nedostatku filmova koji obrađuju trke kočijama na stadionu u vreme antičke Grčke, dobar je i Ben-Hur.

Stadion je bio kultno mesto u antičkoj Grčkoj. Pobednike su, smatralo se, birali famozni bogovi. Sportisti su nosili maslinov venac, a uživali su i privilegije do kraja života. Po povratku kući su obožavani kao heroji ili polubogovi.

Upravo na tom stadionu je nastupao možda jedan od najvećih sportista u istoriji, Novak Đoković antike, a sigurno najveći u Grčkoj tog doba. On je dva puta pobedio na olimpijskim igrama i mnogo puta na ostalim igrama koje su se održavale između dva olimpijska ciklusa. Njegovo ime je Diagoras. Bio je bokser koji je poznat po jedinstvenoj tehnici. Zvali su ga „eutimahos“, jer se nikada nije sagnuo ili zaobišao udarac – držao je telo uspravno tokom takmičenja. Želeo je poštenu i pristojnu pobedu, uvek je poštovao pravila što je izazivalo ponos i divljenje.

Sportsku tradiciju su nastavili njegovi sinovi Damagetos, Akousilaos i Dorije. Pindar navodi da su njegova dva starija sina pobedila na olimpijskim igrama u pankrationu (vrsta rvanja) i boksu. Sinovi su već starog oca držali na rukama uz trijumfalne ovacije. Gomila je vikala: „Umri, Diagora, inače se nećeš popeti na Olimp“. Hteli su reći da je dostigao toliku slavu koliku živ čovek ne može da uživa i da više nema razloga da bude među ljudima. Diagoras kao da je poslušao publiku. Umro je na rukama sinova. Umro je srećan.

Kasnije su i njegovi unuci Peisirodos i Eukles pobeđivali na olimpijskim igrama. Tu ponovo dolazimo do majke i ženskog principa koji se bori za svoje mestu u patrijarhatu. Majka je Kalipateira. Ona je ćerka velikog pobednika Diagorasa  i Peisirodosova majka. Silno je želela da vidi sina i nećaka kako se takmiče. Međutim, žene nisu mogle na stadion. Nijedna osim Demeterove sveštenice.

Igre su, inače, bile otvorene za sve gledaoce, čak i za obespravljene varvare i robove, ali ne i za  žene, neki izvodi kažu samo za udate žene, ali nismo uspeli da proverimo ovaj podatak.

Kalipateira se prerušila u muškarca i ušunjala na stadion iako je znala da može biti osuđena na smrt, jer je prekršila zakon. Kazna je bila surova: bacanje s litice. Kada je Peisirod pobedio, ona je pojurila ka sinu da ga zagrli. Ali joj se odeća pocepala, svi su videli njene grudi. Elejske sudije je ipak nisu osudile, jer je ćerka, sestra, majka i tetka olimpijskih pobednika. Ipak, već na narednim igrama zvaničnici su obavezali trenere da moraju ući goli na stadion, kao i sportisti, tako da se više nije mogla provući niti jedna žena.

Priču o Kalipateiri je opevao grčki pesnik Lorentos Mavilis:

– … Ne upoređujte me sa drugim ženama. U ovom dobu, moja kuća će briljantno blistati od neuvele privilegije hrabrosti…

Leposava Rašković i Dragan Stojanović

Foto: Dragan Stojanović