Rodos bez Kolosa – 2. deo

Ženski princip na Rodosu treba otkriti, treba tragati za njim, jer je skriven, smešten je u detaljima, nije očigledan. Morate se potruditi da ga pronađete, kao uostalom i u svim ostalim patrijarhalnim društvima, a grčko društvo je svakako patrijarhalno. I dok su tragovi ženske izuzetnosti skriveni biseri ostrva, muški samo što vas ne udaraju u čelo, što je očekivano. U prvom delu smo se bavili tim delikatnim tkanjem, a sada ćemo proći grublji i svakako nasilniji deo priče. Međutim, i tu ima skrivenih bisera nežnosti.

Pored svetskog čuda Kolosa sa Rodosa, druga velika priča je viteška i to ona iz krstaških ratova. Moguća je zabuna oko samog imena. Viteški red o kome govorimo poznat je kao Malteški vitezovi. Ali, mi ne pišemo putopis o Malti, već o Rodosu. Njih zovu još i Hospitalci, Jovanovci, Malteški kavaljeri, dok je danas zvanični naziv – Suvereni vojni bolnički red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte. Evo konačno našeg Rodosa u nazivu, a evo i priče o organizaciji koja je i danas suvereni subjekt međunarodnog prava bez sopstvene teritorije.

U Jerusalimu je 1080. godine osnovana bolnica sa ciljem da pomaže siromašnim i bolesnim hodočasnicima, otud naziv Hospitalci. Ubrzo, u Prvom krstaškom ratu (osvajanje Jerusalima 1099.), „bolničari“ postaju vitezovi. Priznaje ih papa, a zadatak im je da brane Svetu zemlju. Nakon pada Jerusalima 1187. Hospitalci beže na Kipar, a potom (1309.) na Rodos, gde su bili suvereni. Na Maltu idu tek kad Turci osvajaju Rodos 1522. godine.

Vitezovi su vladali celim ostrvom, ali je njihov centar bio grad Rodos, koji je smešten na severu istoimenog ostrva. Sam grad je osnovan 408. godine p.n.e. nakon ujedinjenja tri antička grada države (polisa): Lalisosa, Kamirosa i Lindosa. Taj, nešto mlađi, antički grad bio je sedište vitezova. Istorijski centar grada Rodosa je prava atrakcija. Za tih 213 godina koliko su bili na ostrvu vitezovi su ga transformisali u pravo srednjovekovno utvrđenje.

Rodos je do dolaska vitezova bio deo Vizantijskog carstva, drugim rečima držali su ga Grci. Jovanovci su takođe zauzeli još nekoliko susednih ostrva, kao i anatolsku luku Halikarnas. Vitezovi su tako, u jednom periodu, držali dva od sedam svetskih čuda. Pored luke gde je bio postavljen Kolos, njihovo je bilo i područje (danas Bodrum u Turskoj) na kome se nalazio Mauzolej u Halikarnasu. Nisu, međutim, bili zainteresovani za antičko kulturno nasleđe i jedno od najvećih dostignuća antičke umetnosti. Ipak govorimo o vitezovima. Umesto divljenja Hospitalci su doprineli daljem uništavanju, u tom trenutku delimično uništenog mauzoleja. Kamene delove su koristili da ojačaju odbrambene bedeme.

Muški princip nismo morali da tražimo lupom kao ženski (videti prvi deo). Muška dominacija je evidentna na svakom koraku. Istorijski centar grada Rodosa je impozantan, moćan, ratnički, nimalo nežan. Oko kamenog jezgra borili su se najbolji muški primerci. Hospitalci su morali da brane osvojeno od mnogih opasnih boraca. Zato su se dodatno militarizovali. Stalno su ih napadali nimalo prijatni pirati, a i vizantijska pretnja je takođe bila konstanta.

Moć ovih vitezova dodatno je porasla kada je papa odlučio da raspusti njihove glavne konkurente – Vitezove templare (1312. godine). Imovina raspuštenog reda prešla je u ruke vitezova s Rodosa. Kako je rasla moć, tako su rasle i pretnje. Pretili su oni koji su hteli bar deo te moći.

Izdržali su dve invazije u 15. veku. Prvo ih je napao egipatski sultan 1444., a potom i otomanski sultan Mehmed Osvajač 1480. godine. Upravo je ovaj vladar zauzeo Konstantinopolj i porazio Vizantijsko carstvo 1453. Vitezovi su bili njegova druga meta.

Mehmed, ipak, nije uspeo da osvoji i Rodos. To je pošlo za rukom drugom moćnom osvajaču – Sulejmanu Veličanstvenom. On je pred zidine Rodosa došao 1522. sa 100.000 (neki izvori navode čak 200.000) ljudi. Vitezovi su na raspolaganju imali između 6.000 i 7.000 vojnika. I pored nesrazmernog odnosa snaga Jovanovci su izdržali šest meseci. Vođa vitezova Filip Vilijera de L’Il-Adam i preživeli ratnici nisi postali Sulejmanov ratni plen, što je inače bio običaj, već im je sultan odao priznanje za veliku hrabrost. Pustio ih je da se povuku na Siciliju. Tako je u celom tom muškom svetu jedan gest velikog turskog sultana odredio sudbinu reda. Bez toga ne bi bilo Malteških vitezova, reda koji postoji i danas.

Grandioznost, viteštvo i ceo taj paket koji podrazumeva srednjovekovni ratnički kanon može se videti i u palati velikih majstora, ogromnoj građevini smeštenoj iznad grada. Velike, skoro pa prazne, prostorije, visoki zidovi, odsustvo želje da se išta dekoriše, ogromni stolovi i velike stolice, impozantne stepenice na ulazu i fantastičan pogled kroz male prozore – to bi u najkraćem bio opis palate. Nakon šetnje po dvorcu nema ushićenja, samo neki čudan osećaj strahopoštovanja. Vitezovi su postigli efekat. Samo možemo da zamišljamo kako su se osećali zarobljenici, vazali i ubogi seljaci kada su dolazili da nešto iskukaju od velikog majstora.

Sve je drugačije od antičke blistavosti. Mrak je vladao na sunčanom ostrvu dok su vitezovi držali vlast u rukama koje su oblikovale drške teških mačeva.

Srećom grad Rodos nudi i mnogo bogatiji enterijer. Mešavina kultura i stilova doprinela je da se srednjovekovna grandioznost ublaži. Turci i Italijani su mnogo doprineli. Gotička arhitektura se prepliće, meša, sudara i bori s džamijama, javnim kupatilima, malim vrtovima, istočnjačkim fontanama pa sve to ceo prizor čini životnim i živopisnim, toliko da ovaj grad i danas naseljava oko 6.000 stanovnika. Rodos je najstariji naseljeni srednjovekovni grad u Evropi.

Jovanovci su bili (i još uvek su) nadnacionalna organizacija, a najveći broj vitezova je mogao da se sporazumeva na sedam jezika. Iako je latinski bio nadjezik, svuda je bio zvanični jezik, u neformalnom ophođenju su korišćeni vernakulari. Za to je bila potrebna opuštena atmosfera, a gde drugde se jedan vitez može opustiti nego u kafani. Tada su to bile gostione ili svratišta i sve su bile smeštene u jednoj ulici koja se danas zove Ulica vitezova.

Cela ulica je sačuvana u originalu. Gotovo da ništa nije menjano od srednjeg veka. Stručnjaci kažu da je to jedan od najlepših primera gotskog urbanizma. Upravo u toj ulici su bile smeštene gostionice koje su nosile nazive svakog od sedam dominantnih jezika među vitezovima. Danas tu više nema kafana, u kamene zgrade su se ugnezdili strani konzulati i muzeji, ali se lako može izmaštati sve ono što se ne vidi na prvu. Okruženje je takvo da pobuđuje maštu.

Uzavrela atmosfera strme ulice kojom su hodali najhrabriji, samo posle nekoliko koraka se transformiše u neki drugi, mirni svet. Ulaz iznad koga se nalazi francuska zastava otvoren je ceo dan, može se slobodno ući i boraviti koliko god vam odgovara. Tamo nema nikoga. Odjednom se sve promenilo. Mirno mediteransko dvorište, palme, kontinentalno cveće, neobično stepenište, lukovi, ćupovi i kamene stolice… Ovde bismo mogli živeti. A onda se setimo gde se nalazimo. Preko puta konzulata se nalazi gvozdena ograda, ako se gvirne kroz ogradu vidi se malo jezero s lokvanjima i trskom, pored su kamene klupe i staze za šetnju. Opet sjajno mesto za život. Tu se ne može ući, bar ne iz ulice vitezova.

Dotle smo stigli na malo drugačiji način. Jezero je deo ogromnog arheološkog muzeja, ulaz je iz druge ulice, a do misterioznog dvorišta se dolazi tako što se prođe ceo muzej, nekoliko puta se penje pa spušta niz stepenice, prolaze se hodnici, a može se videti svašta: od kamene đuladi koja se koristila za topove i odbranu grada, do antičkih mozaika i anfora. A na samom kraju muzeja, s pogledom na vitešku ulicu smešten je turski divan. Grandioznost grada se odjednom pretvara u islamsku skromnost, zastrašujuće odaje dvorane velikog majstora u turskom slučaju su intimne prostorije pune jastuka, umesto mraka tu je svetlost koja prodire kroz šarena stakla i slika prostoriju raznim bojama. Malo jezero i šetalište su postavljeni odmah na ulasku u divan. Nikoga nije bilo u ovom udaljenom delu muzeja tako da je mašta mogla da radi svoj posao bez ometanja. Da nismo bili u muzeju mogli bi sesti i popiti kahvu, ali da smo to uradili već bi čitali u novinama o tom incidentu. Naslove zamislite sami.

Srednjovekovni grad možete obilaziti danima. Unutar zidina dugih četiri kilometara nalazi se 200 ulica, a mnoge ni danas nemaju imena. Pretpostavljamo da svaka može ispričati neku priču…

Stanovnici ostrva su prvi put videli kako im se pred očima gasi identitet. Italijani su zabranili grčki jezik u školama, deca su od malena učila italijanski. Pored svih zabrana i pritisaka ovo je bio najbolniji. Na ostrvu Simi su zbog toga čak i podigli ustanak. Nisu uspeli da isteraju Italijane, ali su uspeli da ublaže pritisak.

Italijani su dočekani kao oslobodioci, ali su radili sve ono što Osmanlijama nije bilo ni u planu. Turci samo nisu želeli da se  njihovi podanici pobune protiv vlasti, čitaj sultana. Uz to su još samo očekivali da svi redovno plaćaju poreze. Italijani su hteli mnogo više. Ostrvljani su se s nostalgijom sećali turske okupacije.

Istoričari tih ostrva kažu da su od svih osvajača Italijani bili najokrutniji, a Grci su ih dočekali kao braću, često ponavljaju.

Iza oslobodilaca, a zapravo najgorih okupatora, ostalo je i nešto lepo. Banja Kalitea (u prevodu dobar, lep pogled) je čudesna građevina. Na tom mestu su još u antičko doba koristili dobrobiti lekovite vode. Tu su, takođe, i za vreme osmanske vlasti dolazili ljudi iz šire okoline kako bi se lečili. U banju su dolazili muslimanski, jevrejski i hrišćanski vernici. Verski mir je vladao na izvorima lekovite vode.

Kalitea je Italijanima zapala za oko čim su se smestili na ostrvo. Doveli su svoje lekare i hemičare koji su potvrdili da je reč o izuzetnoj vodi. Počeli su da grade. Pietro Lombardi, čuveni arhitekta, osmislio je ceo projekat tako da je, gledano iz vazduha, konstrukcija bila savršeno uklopljena u okolinu, u prirodne oblike koje su izvajali vetar i more.

Italijani su bili toliko posvećeni da su čak brodovima donosili vodu sa ostrva Kos kako bi je mešali sa vodom sa izvora. Tako su dobijali savršenu kombinaciju za lečenje.

Nažalost, Kalitea danas ne radi kao banja, ali se može posetiti, prošetati, kupati u moru… Prvo što privlači pažnju, kako u ovoj banji, tako i svuda po ostrvu, zapravo nema nikakve veze s Italijanima, već je modifikovano antičko nasleđe. Reč je fantastičnim, uglavnom, crno-belim mozaicima. Kamenčići su složeni u hiljade oblika i dok se hoda može se meditirati uz sve te šare, delfine, talase, palme, razne apstrakcije, krugove, elipse… A nekada vam se može i zavrteti u glavi, posebno na vrućini. Italijani su iskoristili mozaike i na sve to dodali bašte, terase, zelene nadstrešnice, baldahine. Pored toga što sve odiše italijanskim stilom, uz neminovni grčki šmek, arhitektura je začinjena turskim uticajem. Lombardi je bio inspirisan turskim hamamima pa je rotonda urađena upravo u tom stilu.

Poenta italijanske vladavine na Rodosu mogla bi se opisati jednom rečenicom Valtera Benjamina: „Ne postoji dokument civilizacije koji istovremeno nije i dokument varvarstva“.

Mada nismo pronašli tragove nasilja u Rodini parku, koji se nalazi u gradu Rodosu, nema sumnje da je i tu neko morao da propati da bi neko drugi mogao da uradi nešto veliko za civilizaciju. U ovom slučaju Rodini park je poznat po tome što je upravo tu bila škola retorike. Najbolji učenici su nastupali u amfiteatru na Monte Smitu (videti prvi deo). Tu su studirali najbolji među Grcima i Rimljanima: Julije Cezar, Katon Mlađi, Ciceron, Pompej, Brut… Uz sve to Rodini je najstariji park na svetu.

Naravno, teško je pronaći bilo kakve tragove iz antičkog doba. Sama činjenica da su tu šetali svi ti ljudi neobično deluje na posetioce. Ono što vidimo je zadivljujuća priroda. Sredinom parka prolazi reka, a preko nje je izgrađeno dvadesetak mostova, svi su od drveta, s velikim lukom i podsećaju na kineske tradicionalne mostove. Šuma u parku je gusta, van glavne staze često neprohodna. Rodini ne liči na naše parkove u kojima  trčkaraju deca.

Umesto igrališta tu su visoki borovi, drevna stabla, voda koja curi iz stabla… Tu nema vrućine. Zato su i vitezovi tu napravili vilu za velikog majstora, a i Osmanlije su uživale u lepoti parka.

Nismo često bili na ostrvima a da je unutrašnjost tako bogata, sve je uglavnom vezano za more. Rodos je drugačiji, pored Rodini parka tu je još dosta lokacija koje vredi posetiti, a mi smo odlučili da vidimo čuvenu dolinu leptira. Duboko u unutrašnjosti ostrva se nalazi dolina, to je zapravo uzak i strm prostor s obe strane reke koji jednom godišnje posećuju milioni leptira.

Zbog guste vegetacije prilaz dolini je nepristupačan pa su Italijani, koji su i je i otkrili, 1928. godine počeli da grade konstrukciju – stepenice, drvene prelaze, male mostove – kako bi moglo da se prošeta. Leptiri borave u dolini od početka juna do kraja septembra, dok ostatak godine provode u drugom obliku, u staništima širom ostrva.

Rodos je, za razliku od većine grčkih ostrva, poznat po bogatoj vegetaciji, što znači da ima mnogo vode. Recimo na susednom ostrvu Simi nema uopšte vode, nema izvora, bunara. Ostrvo je suvo. Rodos je drugačiji.

Dobro, ima tu vode, ima svega, ali zašto toliko leptira dolazi baš tu i šta rade u jednoj šumi, pored jednog potoka, nekoliko meseci.

Prvo, to uopšte nisu leptiri! Panaxia Quadripunctaria je obojena vrsta moljca, koja veoma liči na leptira. Dug je 18 do 23 milimetara, a raspon krila mu dostiže 60 milimetara. Kad odmara, moljac spušta glavu i ima oblik jednakostraničnog trougla. Tek kada otvori krila, vidi se narandžasta boja sa tamnim mrljama odakle potiče i njegovo drugo ime – tigrasti moljac.

Moljci polažu jaja širom ostrva, a u aprilu se jaja pretvaraju u malu larvu, koja se potom transformiše u gusenicu, a u maju postižu svoj finalni oblik. Kada počnu vrućine, obično početkom juna, tokom noći, svi moljci se sele u dolinu.

Tu dolaze jer ih privlači miris smole drveta Liquidambar Stirak, a tu su i zbog hladnoće i vlažnosti. Do kraja leta, insekti se pare i samo ženke lete širom ostrva i ostavljaju oko 150 jaja na sigurnim i tamnim mestima između grmlja i biljaka. Leptiri/moljci žive samo od naslaga smole koje nagomilaju i jedu tokom leta. Stalno spavaju, a gube veliku količinu energije ako moraju da lete. Zato je važno da ih posetioci ne plaše. Tišina vlada dolinom, iako ima puno ljudi. Moljci/leptiri su savršeno uklopljeni u okolinu pa mnogi ni ne primećuju milione životinja. Ali ako se udubite i dobro zagledate u koru drveta, grane, lišće videćete čudo prirode.

Izgleda da se na Rodosu mnogo toga ne vidi ako se ne udubite. Možete promašiti majke, ali i čuda prirode. Rodos nisu samo vitezovi.

Mi se pitamo šta nam je sve promaklo. Izgleda da ćemo ponovo morati u interno istraživanje…

Leposava Rašković i Dragan Stojanović

Foto: Dragan Stojanović