Roman Polanski – Reditelj bez ega

Umetnost nam otvara razna vrata, od praistorije je imala razne oblike i na kraju nas je zbližila. Čovek je dobio mogućnost da kroz umetnost prenese osećanja, da prenosi misli, ideje i lepotu. I da nam sve to ostavi u nasleđe.

Već hiljadama godina ljudi kroz umetnost pričaju svoje priče. Pričaju lične priče, priče o kulturi, religiji, društvu u kom stvaraju. Ostalo je mnogo toga što tek treba da otkrijemo, da proučavamo.

Sa razvojem industrije se razvila i još jedna umetnost. Na nju se nekada može gledati kao samo na zabavu. Međutim, filmska umetnost je itekako našla put do onih koji su željni znanja i iskustva. Do avanturista, hrabrih i radoznalih. To su samo neki od razloga. Tarkovski je izričito odbijao da snima zabavne filmove, govorio je da je to apsolutno trošenje vremena. Film je za njega bila  filozofija, a ne zabava. Što se po njegovom filmskom opusu da i zaključiti. Reditelj Radu Jude takođe ne voli da snima zabavne filmove. Mihael Haneke je jedan od možda trenutno najneprijatnijih reditelja Evrope. Film zaista poprima sve ozbiljnije dimenzije, kako misaone, tako i vizuelne.

Reditelji često svojim filmovima znaju dati jednu ličnu notu. Nešto autentično, nešto što samo oni razumeju. Nešto što ih muči, sopstveni kamen na duši. I zahvaljujući svom talentu, oni to znaju uraditi maestralno. Jedan reditelj se zaista izdvojio. Njegovi filmovi nas parališu. I umetnost od vas i zahteva i telo i dušu i um.

Ne možete manipulisati ako hoćete da stvorite veliko delo, morate uneti svoje znanje, talenat, ali i životno iskustvo. I zato je možda nekima zaista teško da lične osećaje ostave po strani i stvore nešto van svog sveta. Nauka čak kaže suprotno, da mozak donosi pametnije odluke kada uključi emotivni deo. A naročito kada imate preveliki izbor. I za filmove ovog reditelja kažu da su vrlo emotivni. U pitanju je reditelj kojeg gde god da ga smestite će napraviti lokalno i univerzalno remek-delo. Roman Polanski.

Kako sam kaže – nemoguće je da reditelj ne ostavi autentični otisak na filmovima koje snima.

Sužavanje prostora

Svakom od nas se desilo da mu se prostor sužava. Roditelji vas progone, bivša vas progoni, država vam ne da mira. Vaš izbor u nekom momentu zaista biva sveden na minimum. U slučaju Polanskog njegov život je zaista bio sveden na minimum, na egzistenciju. Upravo je o tome snimao filmove. Polanski to radi maestralno i to u bilo kojim okolnostima, nije važno ni kako režira, ni koji je stil, ni koja je država, on uvek snima istu muku – sužavanje prostora. To je njegova lična i umetnička priča.

„Repulsion“ je njegovo rano delo o sužavanju prostora, kako metaforički, tako i bukvalno, fizički. Mladoj kozmetičarki, osim što nema puno mogućnosti da bira, na kraju se i fizički sam prostor sužava, hodnici i sobe postaju sve manje.

Polanski je često razrađivao temu oduzimanja prostor. Još jedan dobar primer jeste film „Kineska četvrt“. Za razliku od „Repulsion“, radnja se uglavnom dešava napolju, a i glavni junak nije anksiozan i nesrećan. Naprotiv, on je na početku vrlo veseo i raspoložen, pre svega zbog posla koji je dobio. Međutim, kako otkriva veliku prevaru i kako ulazi u mračne porodične priče ljudi koje prati, glavni junak je privatni detektiv, tako se i njegov prostor sužava. Sve što saznaje ovde ne služi samo da bi se proširili vidici, već ga informacije do kojih dolazi guraju u simboličku tačku, oduzimaju mu prostor. Tako istraga vodi u dva suprotna pravca, s jedne strane razotkriva, dok s druge guši samog istražitelja. Istovremeno sužava prostor i samim gledaocima. Na kraju više ne možete da dišete, nemate gde, Polanski vam nije ostavio ni mrvicu prostora. Ostavlja vas da sami sa sobom razrešite to što ste videli.

Žene

Roman Polanski je rođen u Francuskoj. Međutim, pred sam rat njegova porodica se preselila u Poljsku, u Krakov. Kao dečak je tokom nacističke okupacije završio u Krakovskom getu. Polanski kaže da je lakše bilo pobeći iz Krakovskog geta, u poređenju sa Varšavskim getom. Međutim, preživeti van geta je bilo čak teže. Njegov život se kao i u „Pijanisti“ pretvara u pakao. Majku su mu odveli na samom početku u gasnu komoru. I to trudnu. Njegov prostor se zaista sužava. Zarobljeništvo u getu, kasnije odrastanje na selu bez roditelja, gubitak majke, sve se to utisnulo duboko u Polanskog. I sudeći po filmovima sve to ga i dalje progoni. Lik majke koja je stradala u logoru nikada nije filmski obradio, ali pažljivi gledaoci mogu osetiti tu traumu i to dok gledaju nešto potpuno drugo, nevezano za događaje iz Drugog svetskog rata. Sam Polanski je rekao da ne može snimati te scene, jer mu je sve toliko traumatično, zbog toga je odbio da režira „Šindlerovu listu“, jer upravo u logoru u kome se dešava radnja je stradala njegova majka.

Polanski je uspeo da pobegne iz geta i potom se nekako izvuče iz nacističke okupacije. Postao je veliki reditelj. A onda je upoznao drugu važnu žensku osobu u svom životu. Upoznao je Šeron Tejt. Tako je započeo novo poglavlje. Bio je srećan i zadovoljan. Tragedije su bile iza. Šeron je bila trudna. I taman kada se opustio i počeo sa normalnim životom nakon nenormalnog rata i detinjstva bez roditelja, pristalice Čarlsa Mensona su ubile Šeron i time još jednom naterali Polanskog da beži.

I kad pogledate „Rozmarinu bebu“, pored toga što je to u osnovi horor, možete videti koliko on zaista ceni žene. Žene su kod Polanskog nežne, ponekad histerične i uplakane, ali nikada nisu zle, nikada ne žele da iskoriste i odbace druge. To je rezervisano za muškarce. Sve što Rozmari pokušava jeste da odbrani svoju bebu i zaštiti je od đavola. Dok je muškarce u ovom filmu zaista prikazao kao loše i progonitelje. Film „Tess“ je takođe i film o ženama. O vremenu kada su žene bile iskorišćene za dobrobit familije na najokrutniji način. A kada ni to nije dovoljno, one ponovo bivaju odbačene. I nekako je opet krivica kod žene. Zatim kada pogledate film „Carnage“ tu takođe možete videti muške likove koji su vrlo iritantni, a u nekim situacijama ne pokazuju ni trunku empatije. Oni su sebični i ne misle ni na koga iako su tu da bi rešili problem. Dok su majke prikazane mnogo empatičnije i brižnije. Polanski nije reditelj koji prikazuje klasično dobre i loše likove. On na sve gleda drugačije, tako ni ovi zaključci ne mogu biti konačni, ali nešto ipak govore o njegovom odnosu prema ženama.

Mučitelj i žrtva

Dok posmatramo žrtve u njegovim filmovima Polanski nas suptilno uvlači u novi svet, u svet u kome se pitamo kada smo i sami bili žrtve, ali nam sugeriše da moramo osvestiti i svoju ulogu gospodara. Jer, niko nije samo žrtva ili samo gospodar. Te uloge se menjaju. Ali Polanski ne dopušta patetiku i sentimentalnost. On vam ne dozvoljava da budete sigurni u svojoj fotelji. Ostavlja vas da se borite sami sa sobom. Stoga, njegovi filmovi zaista mogu biti jako mučni za gledanje, ali vam daju jednu novu dimenziju i širinu kakvu kod drugih reditelja ne možemo naći. Lepota kod Polanskog je što vas on nigde direktno ne bode u oko i ne trlja vam predrasude na nos, ali vas zaista tera da se preispitujete. Pita vas kada ste vi žrtva, a kada mučitelj. Pita vas da li ste se nekada u kratkom vremenskom periodu transformisali iz žrtve u mučitelja, kao u njegovom filmu „Venera u krznu“ ili u delu „Smrt i devojka“.

A majstor je da nas dovede pred moralne dileme. Glavni junaci u filmovima „Pijanista“ i „Ghost Writer“ su suočeni sa smrću i moraju da donesu odluke koje nisu lake. Konstantno balansiranje na granici je nešto što on najbolje zna da radi. Takav mu je bio i život. Sve je morao dobro da promisli, a nekada nije imao mnogo vremena  za razmišljanje. Tako je svoje detinjstvo ili barem onako kako nam izgleda prikazao u filmu „Oliver Tvist“, priči o dečaku koja nam je svima dobro poznata. Međutim, nije nam toliko poznata priča Romana Polanskog. Nakon što se završio rat, i nakon što je stigla Staljinova vojska, koja je donela glad i koja je bila toliko neorganizovana, da mu se nekada činilo da je bila gora od nemačke vojske, budući sineasta je završio sa konzervativnim starijim ljudima na nekom selu. Tek kasnije se našao s ocem. Otac mu je bio zatvoren u koncentracionom logoru. Međutim, Roman to nije znao. I priča u jednom intervju da se deca mogu na sve navići, ali ih najviše proganja pitanje gde su njihovi roditelji.

Jedan od filmova u kom nam Polanski zaista reprezentativno ilustruje žrtvu je film „J’accuse“. Sve što se dešava jevrejskom oficiru, u stvarnosti i filmu, Polanski je osetio na svojoj koži i to više puta. Inače, u pitanju je čuvena „Drajfus afera“. Francuskog oficira jevrejskog porekla osuđuju da je izdao vojsku. Zola tada staje u vojnikovu odbranu i kaže da se sve mora isterati na svetlost dana i da se krivci za aferu moraju osuditi. Kad je snimio „J’accuse“ Polanski je još jednom potvrdio i prikazao nepravdu. To je uradio toliko ubedljivo da i vas boli. Istorijski događaj sa velikim ličnostima koji je zahtevao veliku scenografiju, investicije, stručnjake, Polanski je uspeo da snimi nakon svih nevolja koje su ga snašle. Izgleda da ovaj reditelj najbolje zna da radi kada je pod pritiskom i kada nema mnogo izbora.

Istraživanje žanrova

Polanski je jedinstven i po tome što je bez prestanka eksperimentisao sa žanrovima. Snimio je horore „Rozmarina beba“ i „Repulsion“, pa komediju sa Marčelom Mastrojanijem (What?), tu je i vampirski film (The Fearless Vampire Killers), tu su i drame, neo-noar dela… Nekako sve to izgleda kao da se ovaj reditelj uz sve probleme i zabavlja. Posebno ako znamo da je u nekim svojim filmovima i sam glumio.

Takođe, kako se selio u drugu državu, a samim tim i drugu kulturu, on je odmah snimao filmove koji su vrlo važni za te kinematografije. Tako se upisuje u kulturnu baštinu tih država. U Poljskoj je snimio „Nož u vodi“, nažalost, to je jedini film koji je snimio na maternjem jeziku. U Velikoj Britaniji snima „Cul de Sac“, „Repulsion“, „The Fearless Vampire Killers“. Prva dva su remek-dela, a treći je zabava na njegov način. Potom se seli u SAD i tamo opet snima velika umetnička dela, a za jedno će dobiti i Oskara. Film „Pijanista“ mu je mnogo godina nakon „Kineske četvrti“ doneo čuvenu statuu. I potom četvrta država u kojoj stvara remek-dela – Francuska, zemlja u kojoj se i rodio. Polanski završava krug. Vraća se kući da bi tu snimio čudesne filmove. U Francuskoj je snimio „Tenant“ i tako nam prikazao ksenofobične Francuze. Zaista smeo i inteligentan poduhvat.

I danas, šest decenija od prvog filma, nakon svih lutanja po svetu ovaj skroman umetnik nastavlja da stvara dela o kojima će se pisati i koja će se tumačiti. Jer je to njegov posao i njegova ljubav. Bez obzira na sve što ga je snašlo i koliko je država promenio. On je zaista primer mnogima u svetu ne samo kao filmski umetnik, već i kao neko ko ne odustaje od onoga što želi. A želeo je da bude glumac i onda je ipak upisao režiju. Ali odigrao je i fantastične filmske uloge.

Rođen kao „stranac“ u jednoj državi čiji jezik govori savršeno, potom se vraća u svoju postojbinu čiji jezik opet tečno govori. I na kraju uči novi jezik do savršenstva. Ovakva izuzetnost se ne nalazi često. Među piscima i ima takvih primera, ali među rediteljima baš i ne. Polanski nam je svima pokazao da za sopstveni neuspeh uvek možemo lako pronaći izgovore. Ali je uspešan put zaista teško izgraditi. Za to vam trebaju vreme, trud i ponavljanje. I da ne zaboravimo hrabrost i želju da se eksperimentiše. A upravo je on taj koji je oduvek gledao filmove. Čak i nacističke, samo da bi nešto gledao. I svi njegovi filmovi, uglavnom posredno, govore o tome što je i sam proživeo, a potom i protumačio. Jer, upravo to umetnici rade.

Polanski vas navodi da dublje uronite u sebe, da bolje razumete društvo, a tek ponekad vam dozvoljava da se i zabavite. Verujem da je Polanski uspeo da stigne do mnogih izmučenih duša, a prava je terapija i za one koji pokušavaju da shvate ko su i šta za boga miloga rade ovde. Polanski sve događaje gleda istovremeno i spolja i iznutra. Sve je lično proživeo, ali je svuda i stranac, neko ko tu organski ne pripada. Ta pozicija, nezahvalna doduše, daje mu jedinstveni ugao posmatranja stvarnosti. Ili mu možda ta njegova smirenost, naučena ili urođena, svejedno je, omogućava da, uprkos svim nevoljama, na trenutak zastane i vidi šta je dobro, a šta loše. Da vidi ko je tačno progonitelj, a ko žrtva.

Leposava Rašković