Prošli petak održan je miting „Srbija nade“, dok je već sledeći dan, u subotu, po treći put održano protesno okupljanje „Srbija protiv nasilja“. Oba skupa su, i pored loših vremenskih uslova, bila posećena i na oba skupa je bilo više desetina (stotina?) hiljada ljudi. Potpuno je nebitno, a zaista ne bih licitirao, na kom od ova dva skupa je bilo više ljudi…
Sa protestnog skupa „Srbija protiv nasilja“, definisani su zahtevi upućeni vladajućoj većini, odnosno organima vlasti Republike Srbije, dok je miting pod nazivom „Srbija nade“ ostao bez bilo kakvih zahteva (?), ali se iz usta predsednika Republike (pored svega ostalog) čuo poziv na dijalog. Doduše, nespretan, pa ne znamo ni sa kim, niti oko čega, ali opet…
Ne bih ulazio u razloge okupljanja bilo koje strane, niti je potrebno isticati ko je i na koji način došao na jedan, a ko na drugi skup. Pre bih naglasio ono što smo svi videli, Srbija je podeljena više nego ikad!
Nisam mlad, oduvek (ili bar dok moje sećanje seže) se protestvovalo i mitingovalo i oduvek je bilo podela u društvu. Ali, isto tako, uvek, bar do sad, sve velike tragedije koje su nas zadesile su nas ujedinile. Sve do ove. Kada god je bilo teško, podele su bile nekako manje, a razumevanje bar za dlaku veće. Nije da se nismo delili, nije da smo se razumeli, ali smo se bar trudili.
Pa da li je poziv na dijalog, koji je pomalo nespretno uputio Predsednik, usmeren u pravcu boljeg razumevanja situacije ili nekakvog, bilo kakvog, dogovora?
Čini se da baš i nije. Slušajući predstavnike vladajuće većine i njihova izlaganja u skupštini (jedan od zahteva upravo sa protesta Srbija protiv nasilja je ta skupštinska sednica), ne izgleda mi baš da su poslanici spremni da čuju bilo šta. Zaista sam se trudio da prepoznam bar naznaku razumevanja, ali uzalud! Čak sam pogledao i dve emisije na RTS-u (Takovska 10). Opet, ne želim da licitiram ko je „u pravu“, niti da se bavim političkim idejama, pa čak ni motivima bilo kog od učesnika, ali primetno je da ni poslanik Jovanov, a ni moj prezimenjak, nisu imali nikakvu nameru da razgovaraju, niti da saslušaju sagovornike. Nisu imali nameru, čak ni da ih čuju… Izlaganja oba visoka funkcionera vladajuće većine bila su izrazito agresivna (i tonom i gestom), potpuno van teme i postavljenih pitanja i više su ličila na pokušaj da se „zapostavi kavga“, nego na razmenu mišljenja ili branjenje stavova. Poruke upućene građanima zasigurno nisu bile da Srbija ima nadu, niti se iz bilo kog gesta predstavnika najmasovnije političke organizacije u Srba, moglo zaključiti da se slažemo bar oko toga da nasilje ne vodi ničemu i da je bitno da gradimo kulturu dijaloga. Upravo suprotno, svedočili smo promociji agresije i potpunoj nespremnosti na bilo kakvu razmenu mišljenja.
Pitam se, ko je onda uputio poziv na dijalog, odnosno u čije ime? Kome je taj poziv upućen? O čemu bi se razgovaralo? Na koji način?
Zaista, s kim to predsedinik Srbije (zašto baš on?), i o čemu, želi da razgovara? Gde bi se ti razgovori održali? Nikako ne mogu da zamislim ni formu, a ni format eventualnog dijaloga… Takođe, ko je taj ko je u mogućnosti da prihvati ovaj poziv na dijalog? U čije ime bi prihvatio ovaj poziv i koje bi stavove zastupao? Što duže mislim o ovom, nekako mi sve više liči, da će ovi razgovori, ako ih uopšte bude, ličiti na one posle beogradskih izbora. Eventualni sagovornici će sami sebe delegirati, teme će sami izabrati, a interesi građana će biti zadovoljeni identično kao i prošli put!
Zato nikako ne treba odustati od zahteva koji su ispostavljeni na protestu „Srbija protiv nasilja“! Iako postoji više zahteva, čini se da se svi mogu svesti na jednu reč: ODGOVORNOST!
Za razliku od prethodnih demonstracija, protestanti ovaj put (bar se meni tako čini) ne zahtevaju „bolje sutra“, već pazite sad, ODGOVORNOST, za juče! Takođe, za razliku od zaista masovnih „ekoloških“ protesta, koji su isto imali jasne i definisane zahteve, zahtevu za odgovornošću, bar ovoj vladajućoj garnituri, nije tako lako udovoljiti. Ovaj zahtev je najteže ispuniti, jer se ne obećava, već se ispunjava!
Već je krenulo razvodnjavanje i relativizacija postavljenih zahteva. Pod pritiskom masovnog nezadovoljstva, Pink je najavio ukidanje Zadruge, pominje se i smena rukovodstva u RTS-u. Krenula je i priča o novim izborima, iako ih niko ni ne traži. Pokreće se priča i o „prelaznoj vladi“ kao putu ka novim izborima, iako ni ovo nisu zahtevi protesta! Upregla se cela medijska mašinerija, da nam objasni da u suštini nema odgovornih, da sistem nije zakazao, a ako slučajno neko i jeste odgovoran, onda je to celokupno društvo!
Iako nas događaji sustižu jedan za drugim (novi predsednik SNS-a, ozbiljna kriza na Kosovu – sukob srpskog stanovništva sa specijalnim snagama ROSU i KFOR-om, viđeniji članovi napuštaju SNS) i svaki od ovih događaja zahteva reakciju, protesti ne smeju da se „razvodne“ niti „protestanti“ sebi smeju da dopuste nekakve nove podele. Fokus mora biti usmeren na već postavljene zahteve!
Čini mi se da sublimacija zahteva sa protesta SRBIJA PROTIV NASILJA u samo jednu reč „ODGOVORNOST!“ može da zadovolji građansku želju za minimum jedinstva. Hajde da vidimo ko je odgovoran za šta, ili još bolje ko je SVE odgovoran! Ako je sve ovo zbog stanja u društvu, pa ko je kriv za stanje u društvu?
Nije nam ovo ni samo od sebe, niti je retrogradni Merkur… I sigurno nismo krivi mi, na tu foru više ne padam!
I nikako se ne sme pristati na ništa manje od ODGOVORNOSTI!