Samo seoba Srbina spašava

Vojvodina dugo nije bila deo Srbije, iako tu Srbi žive dugo, ali u drugim i drugačijim uslovima. Vojvodina je, stoga, drugačija. To se pre svega vidi u hrani, nošnji, ali i u samom jeziku. Antropološke razlike se vide na više nivoa. E, sada, i Vojvodina ima svoju posebnu regiju – Srem.

Tu žive ljudi posebnog karaktera i još čudnijeg smisla za humor. Inače u istoriji je taj deo Vojvodine bio prvi naseljen, upravo tu dolazi srpsko plemstvo. To se najbolje vidi po manastirima koji su izgrađeni po celoj Fruškoj Gori. Nešto kasnije tu dolaze i Srbi iz Hrvatske. Upravo ta mešavina dovodi do stvaranja „hibrida“, što bi rekli naši poljoprivrednici, pa se Sremci vidno razlikuju od sunarodnika iz Banata i Bačke. Te razlike se mogu prepoznati po humoru, rečniku i tvrdom karakteru.

Mada, kažu da su žene iz Srema ljuće od muškaraca.

Sve ovo je uvod u današnju preporuku, romana koji govori baš o tim tvrdim Sremcima. Preporučujemo vam da pročitate, ako ste već čitali, onda da obnovite gradivo, roman „Seobe“ Miloša Crnjanskog, roman o ljudima iz Srema. Iako je glavni junak iz Slavonije, Crnjanski sve vreme priča o Sremu.

Doduše, ne govori o Sremcima seljacima i zemljoradnicima, već o Sremcima ratnicima, i to najamnicima, onima koji ratuju za tuđ račun. Oni nemaju svoju domovinu, oni ne ratuju za Srbiju, oni ratuju za Austriju. Što je u neku ruku bilo tipično za celu Vojvodinu. S obzirom da su Srbi došli pre petsto godina na teritoriju Mađarske, a potom postali deo Habzburške monarhije, to se i moglo očekivati.

Glavni lik Vuk Isakovič ima decu, ženu, ali se stalno seli po čitavoj Evropi. On je vojnik i ima svoj puk. O njima mora da brine, a pritom odlazi i na druge dvorove, kao gost. U svim tim selidbama u korist druge države on je najmanje sa svojom ženom i decom. Selidbe mu padaju teško, a vremenom shvata da je sve to besmisleno. Srbima niko ne priznaje njihovu hrabrost i doprinos vojsci i pobedama.

Žena je takođe usamljena i u jednom momentu podleže slabostima i pada u ruke svog devera Aranđela. Aranđel je sve suprotno od Vuka, on ne ide u vojsku, on je bogat, ali nije tako zgodan. Život u Vojvodini bez domovine i pripadnosti nije lak. Od silne samoće i teškog života, a i griže savesti Vukova žena Dafina se razboljeva. Uz sebe ima jedino muževljevog brata koji je zaljubljen u nju, ali on takođe oseća grižu savesti. Svi su pocepani i nikome nije lako. Crnjanski vodi priču na tri strane. Priča nam polako o svakom liku. Svako poglavlje posvećuje jednom od likova. Tako nam daje prostor da svakog od njih upoznamo. Samo ne smemo doneti presudu na prečac.

Crnjanski je majstor stila. Njegovo pisanje je možda neobično za današnje čitaoce, on prvi posle reformi Vuka Stefanovića Karadžića koristi reči iz starog jezika, takozvano crkvenoslovenizme. Takođe je izrazito liričan. Likovi vrlo malo govore, nema zapleta, bar ne onako kako smo navikli. Kritičari kažu da se radnja dešava u samom liku.

Tako je velika tema – sudbina Srba u tuđoj zemlji, sudbina ljudi bez domovine, prikazana drugačije, lirski, iz ugla tragičnih likova… Crnjanski nam je prikazao strašnu spoljašnost iz još strašnije unutrašnjosti.