Kao veliki filmofili trudimo se da obuhvatimo što više reditelja, žanrova, zemalja, pa tako gledamo da pratimo reditelje sa svih kontinenata. Amerika, Evropa, Azija, Afrika, ali nas muči jedna država. U pitanju je azijski kontinent. I ne, nije Južna Koreja, niti Kina, već Japan.

Pogledali smo mnoge „must look“ japanske filmove, a posebno zato što je njihov fan bio Tarkovski. Ali ja nekako ne uspevam da se povežem sa njima, ne mogu da ih najbolje razumem. Međutim film Pobuna samuraja (Samurai Rebellion, režija Masaki Kobayashi) me je emotivno uzdrmao. Počela sam da ih razumem, uspela sam malim delom da zauzmem neki ugao iz koga mogu razumeti bar nešto. Međutim, ovaj film priča mnogo dublju priču.

Priča nam kako su dva čoveka u klanu iz Edo perioda počela da preispituju sistem u kom žive. Počeli su – kako se to kolokvijalno kaže – da koriste svoju glavu i slušaju svoje srce. Iako nisam neki poznavalac Šekspira, štaviše ni ne volim ga, ovaj film ima taj momenat. I uopšte mi ne smeta, čak vam je nekako drago da vidite da ljubav igra bitnu ulogu u filmu. Mada kraj nije nikako srećan, ljubav između Ichi i Yogoro je dirnula samuraja Isaburoa i naterala ga da se nakon 50 godina počne preispitivati. Gledanje ovog filma je korisno za svako društvo. A posebno za nerazvijena društva. Svima treba preispitivanje, tako da bih stavila da ovaj film bude obavezan na fakultetu političkih nauka, a studentima filozofskog fakulteta ne bih potpisala indeks bez ovog filma.

Međutim, nemojte se zavarati da je ovaj film lako pročitati. Masaki Kobajaši je Tarkovski na japanski način. A kod Japanaca se nikada ne govori direktno, bez uvijanja i skrivenih reči. Sve je u simbolici, metaforama, skriveno daleko od nas naivnih gledaoca. Svakako je ovo film za gledanje sa nekom filozofskom družinom. Za sve poznavaoce Kurosave i Kobajašija, nema potrebe da govorim o estetici. Svaki kadar je poster za sebe. I na kraju, višnja na torti – u glavnoj ulozi je neponovljivi Toshiro Mifune.

Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.