Serija o slobodi

Ima li života posle smrti, pita se Riki Džervejs (Ricky Gervais) u seriji „After Life“. Nije to nikakva priča o Egiptu ili priča o religiji i pitanjima koja muče ljude od kad su počeli da misle, barem one ljude koji su počeli da misle. Ili je upravo o tome reč, samo bez mistike i zagrobnog života.

Autor se pita da li je moguć život nakon smrti bliske osobe. On se pita da li je moguć život za osobu koja je ostala živa. Džervejs smatra da nije moguć, tačnije, da nije moguće vratiti se nečemu što se može zvati normalnim životom ili životom koji je živeo pre smrti partnerke. Tuga je beskrajna i trajaće do kraja njegovog života. To je poruka koju ne želimo da prihvatimo, to ne žele gledaoci, neće da je prihvate ni ljudi koji okružuju Tonija, glavnog junaka serije (igra ga sam autor).

Svi navijamo da Toni, kako se to kaže, nastavi sa životom, ali on to ne može. On neće da ide dalje. Nikada je neće napustiti, neće je ostaviti, neće je prevariti… On će ostati s njom do samog kraja – do svog kraja.

Cenu plaća kako Toni, tako i svi ljudi koji ga okružuju.

S druge strane, Toni razornim humorom briše sve pred sobom, sve što se ne uklapa u koncept zdravog razuma, sve što je van logičkog sistema i konsekventnog razmišljanja. On će se svemu tome smejati, sve će izvrgnuti ruglu i potom baciti u kantu za smeće.

Tuga, common sense i brutalni humor čine Tonija čovekom. Ipak, on se ne smeje svojim šalama jer njemu ništa nije smešno, on samo hoće da zaustavi ljude koji lupaju gluposti. Ne želi da ih sluša. Ne podnosi budale i njihova naklapanja. Ne želi da ih sluša dok se obmanjuju, dok lažu sebe. Muka mu je od toga da ih gleda kako iskrivljuju stvarnost do pucanja. Toni smatra da sve to rade kako bi sebi olakšali život. Međutim, tako samo prebacuju svoj teret drugim ljudima. Toni ga ne prihvata, bar ne kada mu ga tako stavljaju na leđa.

Toni je neumoljiv. On sve to ruši. To radi bez imalo zadovoljstva, bez želje za dominacijom i bez naslađivanja. On samo hoće da napravi sanitarni kordon – zaštitni zid od gluposti.

A onda shvata da je to možda maska, da je glupost koja izlazi iz njih zapravo poziv u pomoć. Lupetanje je, u nekim slučajevima, poziv koji niko ne čuje.

Toni počinje da se menja. Prvo procenjuje da li neko lupeta jer je budala, zao i pokvaren ili samo hoće da kaže kako mu je teško ili ne može sam. Prve je držao u starom režimu, na njih je i dalje bljuvao strašnu vatru, ali svi drugi, svi nesrećni ljudi koji ne znaju kako da pitaju, ne znaju kako da se obrate, njih je Toni slušao, potom se potrudio da ih razume i na kraju im je nesebično pomagao.

Toni uspeva da obuzda svoj instinkt i da stane svaki put kad mu na um padne genijalna zajebancija. Umesto da ih uništi, on ih prihvata. Potom im pruža čistu ljubav. Bezuslovnu, beskrajnu ljubav.

Kada se Toni promeni očekujemo da ta promena deluje i na njega, da se kao plemeniti bumerang vrati čoveku koji je uspeo da uradi nešto što je san svakog mislećeg bića. Ali ne, Toni menja sve oko sebe, ali ne može da promeni sebe. Čini mu se da bi tako izdao osobu koju je voleo celim svojim bićem. Toni ne prestaje da tuguje.

Beskrajna tuga i ubitačni humor tako su spojeni u neraskidivu celinu, a činilo se da se nikako ne mogu spojiti u jednoj ličnosti. Riki Džervejs tako pred našim očima ruši sve predrasude, ruši zidove koje nam je tradicija ostavila u amanet. On čoveka ostavlja samog sa sobom. Ostavlja ga da sam razume sebe i svet.

After Life je serija o slobodi, o slobodnom ljudskom biću koje samo odlučuje koga će, koliko i kada voleti i koga će i kako zajebavati, bez obzira na cenu. So help me God. Iako ga nema, dodao bi Džervejs.