Književna zvezda, barem na Balkanu, ako ne i u Evropi, Rumena Bužarovska, objavila je četiri zbirke priča, a u zvezde je vinula pretposlednja zbirka „Moj muž“, koju nisam čitao, ali sam zato uživao u njenoj poslednjoj knjizi „Nikuda ne idem“. Makedonska spisateljica priča nam svakodnevne, ali strašne priče o ljudima s Balkana. Ona piše o Makedoncima, ali sve to važi za sve nas na ovom poluostrvu.
Rumena Bužarovska s jedne strane opisuje nesrećne živote ljudi koji fizički i moralno propadaju u njenoj rodnoj zemlji, a potom govori o sunarodnicima koji su otišli na zapad i opisuje njihovu muku i nesreću. Likovi koji žive u inostranstvu su, paradoksalno, dvostruko nesrećni, nikako se ne uklapaju tamo gde su otišli, uvek su stranci, a nesreća iz domovine ih ne ispušta nikada iz vidika. Nostalgija mu dođe kao čista muka.
Njeni junaci žive u limbu, nisu ni tamo, ni ’vamo. Oni lebde negde između. Nemaju gde da pobegnu, jer su već pobegli i ništa se nije promenilo. Shvatili su da bežanje ne pomaže, da se samo menja forma muke. Sadržaj je svuda isti.
Autorka ume da „uđe“ u likove koje prikazuje, čitalac joj veruje čim krene da čita novu priču, kao da je nova autorka počela da piše novu ispovest. Koncept zbirke i muke likova sve drže na okupu. Rumena Bužarovska ne ostavlja mnogo prostora za nadu, ne gaji iluzije o stvarnosti, ona nas tera da se preispitujemo, da ne bežimo, već da se menjamo i da razumemo. U tom slučaju će biti svejedno da li smo tamo ili ’vamo.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.